Stoltenbergov izuzetak

Izgovorio je prave reči kad su mnogi zanemeli od užasa. Obodrio je sunarodnike kad im se činilo da ih je zadesio lokalni smak sveta…

Takva priznanja – kakva uzalud u ovim vremenima povećanih podozrenja priželjkuju mnogi lideri – pristižu norveškom premijeru Jensu Stoltenbergu. Zaslužio ih je, kažu i domaći i strani posmatrači, jer je našao način da blagotvorno deluje u trenucima najveće nacionalne krize u modernoj istoriji.

Sigurno je bio šokiran kad je čuo da je desničarski ekstremista počinio masakr (77 žrtava) u dva napada na poredak – eksplozijama ispred glavnih političkih institucija i pucnjima na skup podmlatka vladajuće stranke – ali je očuvao pribranost koja se očekuje, a često ne dočeka, od funkcionera. Podršku njegovom reagovanju dalo je čak 94 odsto zemljaka: u proseku, duplo više nego što mnoge inostrane mu kolege, dobijaju pri suočavanju s potresenim „svršenim činom” u njihovim sredinama.

Svaki bi političar poželeo da dosegne približan nivo nacionalne potpore, ali Stoltenbergov „slučaj” nije „zarazan”. Pre svega zato što se u demokratijama, zasnovanim na konkurenciji, visok stepen političke homogenizacije postiže samo kad se dožive ekstremne drame, neke vrste nacionalnih krahova – koje bi, naravno, svi da izbegnu – i kad postoji uverenje da se vanrednim jedinstvenim nastupom može izdejstvovati bar opstanak, a još bolje oporavak pa i preporod.

Većina modernih posrtanja i propadanja nisu, međutim, posledice jednog čina, već rezultat dugih, a često i zavodljivih, zastranjivanja, pa stoga i nemaju efekat šoka zbog koga će se hitro „zbijati nacionalni redovi”.

Glavne savremene krize su neka vrsta začaranog kruga u kome se međusobno pothranjuju i pojačavaju razvrstavanja (staleška i stranačka) i nevolje (nacionalne i internacionalne).

Partijska prepucavanja oko budžetskog deficita i poreza su, na primer, dovela Ameriku na rub „tehničkog bankrotstva”, zbog kojih bi ona opet mogla da izazove globalni finansijski poremećaj, kao i pre tri godine kad je došlo do loma na Volstritu. Republikanskoj opoziciji pritom izgleda važnije da onemogući reizbor demokratskog predsednika Baraka Obame nego da se postigne kompromis.

Ujedno, mase bi „i jare i pare”: da se ne povećavaju porezi a da se poveća socijalna sigurnost, da država manje troši a da više pomaže, da se smanji zaduženost ali ne i standard. Višim slojevima je stalo, pak, da očuvaju drugačiji paradoks: individualizaciju profita a socijalizaciju gubitaka.

U slične vrtloge, iako sistemski različite, zapalo je sijaset zemalja i regiona. Kao da je danas više majstora za pravljenje i održavanje nego za otklanjanje kriza. Nije teško setiti se muka u južnoj „periferiji” EU – u Grčkoj, Španiji, Portugaliji, Italiji, i sve im „bližem” Kipru. Uglavnom su, nekim slučajem, to i zemlje koje se ističu u razumevanju za naše napore da rešimo i „kosovsko pitanje” i priključimo se kontinentalnoj zajednici.

A, kakve li koincidencije, baš je težnja Srbije da uporedo ostvari oba ta strateška cilja – što je kombinacija koja nalikuje pomenutim raspećima, mada sa više pozivanja na principipijelnost – zapala u vanredne teškoće. U intervjuu televiziji B-92, Boris Tadić je potvrdio posvećenost kompromisnim rešenjima, a za najnovije drame na administrativnoj liniji s pokrajinom, okrivio prekršitelje zakona i međunarodnih dogovora. Pre svega: multietničke kriminalne veze i pojedine strane predstavnike (naročito ambasadora SAD u Prištini, uz napomenu da to „ne znači da celokupna administracija stoji iz ove akcije”).

Neizvesnosti će, dakle, potrajati. Još može da se, osim protoka robe, blokira kretanje Srbije ka EU što je, kako su primetili „Fajnenšel tajms” na nemačkom, Rojters i drugi poznavaoci, bio i verovatni cilj Prištine. Njoj je, procenjuju, zasmetalo popravljanje imidža Beograda, posle izručivanja poslednjih haških optuženika, pa se je nastojala da taj nepoželjni joj preokret omete „podrivanjem krhkog mira, neodgovornom akcijom” (policijskim naletom za ovladavanje prelazima na administrativnoj liniji, u pauzi dijaloga za rešavanje praktičnih problema)…

Lično mi je žao što sve navedeno sugeriše da ni Obama, ni Tadić, ni ostali demokratski lideri s visokim rejtingom u inostranstvu, neće moći da kod svojih kuća dostignu Stoltenbergovu popularnost. Ali, bilo bi mi drago ako se ispostavi da u tom pogledu nigde, a pogotovu ovde, nije bilo užasnog povoda za zbijanje nacionalnih redova, kao oko norveškog premijera.