Beskrajni kosovski krug

Poslednjih dana prisustvujemo diskursu povodom kosovske krize koji odiše frustracijom, otmenim pesimizmom, pa i fatalizmom. Traže se krivci, dele se lekcije. Nesporno je da se pred nama odigrava možda i ključan čin kosovske drame, koja se međutim neće završiti danas, kao što nije ni počela juče. Drama ulazi u produžetke pre svega zahvaljujući Srbima sa severa Kosova, koji na odlučan, ali dostojanstven način brane ostatke svoje egzistencije. Koji je đavo poslao piromane u fantomkama možda nikada nećemo saznati, ali je očigledno da ta provokacija nema veze ni sa Beogradom ni sa Mitrovicom. Bilo bi poželjno, pored osude, rasvetliti okolnosti tog događaja, dok su još tragovi vrući. Drugih gafova nije bilo, što je krucijalno. Gafovi Srbima jednostavno nisu dozvoljeni. Zašto je tako, to je duga priča, ima veze i sa hipotekom devedesetih i sa podeljenim kartama i sa „izgubljenim ratom” i sa nepravdom koju subjektivno osećamo, ali međunarodnim okolnostima se mora prilagoditi, one se ne mogu birati.

Ključni činilac i jedini varijabilni faktor u ovoj partiji šaha jestesituacija na terenu. Beograd severu Kosova ne može previše da pomogne, ali može dovoljno. Uloga predstavnika izvršne vlasti Srbije je pozitivna i upravo zato što su na terenu prvi shvatili i artikulisali ključni naredni potez Srbije: zahtev za povratak u faktičko stanje pre intervencije albanskih specijalaca. Bez tog poteza partija rizikuje da nepovratno klizi ka padu zastavice. Jedino okruženje koje Srbija može koliko-toliko da kontroliše je formalizovan dijalog posredstvom EU. Svaki drugi kanal se rimuje sa haosom, a to najmanje odgovara Srbima. Vakum u politici nikad ne traje dugo i vrlo brzo bi bio popunjen novom terenskom inicijativom velikog borca za ljudska prava Hašima Tačija.

Bez povratka na faktično stanje koje je bilo nakon nove runde pregovora, naš koordinator dijaloga pa i sam dijalog gube kredibilitet i postali bi samo sredstvo za naknadnu legalizaciju jednostranih poteza. Uostalom, naša politička pozicija je od starta bila da ukoliko Priština povuče agresivan potez prema severu u toku dijaloga, dijalog se suspenduje. Boreći se za taj princip mi se zapravo borimo za dijalog i međunarodna zajednica bi trebaloto da uvidi. Nerealno je da se situacija preko noći vrati u prethodno stanje. Treba biti strpljiv i uporan i vrlo je bitno ne upasti u iskušenje da se uđe u sukob sa Kforom. Kforizgleda trenutno deluje u velikoj meri na strani Albanaca, ali to je tako dok njima politički vetar duva u leđa. Ukoliko uspemo da uspostavimo ravnotežu na terenu njihov osnovnicilj biće kao i ranije razdvajanje dve zajednice i povlačenje nakon definitivnog političkog epiloga.

Međunarodni kontekst po običaju nije preterano povoljan po nas, ali daleko od toga da nemam argumente i da ne postoji određeni zajednički interes, naročito sa Evropom. Da li su baš svi u EU spremni da zarad carinskog pečata žrtvuju jednu od retkih stvari oko koje postoji konsenzus u vezi sa Balkanom, a to je da se sporazumi moraju rešavati mirnim putem i uz lidersku ulogu EU? Da li su baš svi u EU srećni kad vide da policajci Euleksa beže kao zečevi pred albanskim specijalcima i to u momentu kad se Eulekstrudi da dokaže da ima kapacitet da samostalno procesuira albanske zločince koji su trgovali ljudskim organima? Ne zaboravimo da se radi o ugledu najveće civilne misije u istoriji EU, koja je maltene jedino konkretno otelotvorenje zajedničke evropske spoljne politike. U momentu kada EU želi da se afirmiše kao globalni igrač, nije sigurno da joj brza evakuacija njene misije na delu evropskog kontinenta podiže ugled.

Ma koliko Savet bezbednosti i Rusija imala ključnu ulogu u zamrzavanju pitanja statusa KiM, faktičko pitanje severa Kosova će se u narednim mesecima rešavati u četvorouglu Beograd – Mitrovica – Priština – EU. Srbija u EU ima saveznike, mada to najčešće nisu naši zvanični „strateški partneri”. Članice naklonjene srpskoj poziciji u vezi sa Kosovomnisu ni približno toliko agilne koliko članice koje podržavaju njegovu nezavisnost. Iskreni da budemo, ni mi im puno ne pomažemo svojom nesigurnošću oko toga šta želimo i koji su naši prioriteti. Dokazali smo da smo relativno uspešni u defanzivi, ali kad-tad ćemo primiti gol, zato je krajnje vreme da preventivno damo neki. Sa druge strane, pucanj sebi u koleno je bio predlog o „teritorijalnom razgraničenju sa Albanijom”, od koga zapravo počinje politička priprema preuzimanja severa.

Ukoliko uspemo da zadržimo faktičku situaciju na severu Kosova i denunciramo jednostrano uspostavljanje albanske carine, neophodna bi bila kontrainicijativa koja bi se sastojala u pokretanju političkih razgovora o severu Kosova. Momenat je oportun: Albanci pokušavaju da omalovaže dalje tehničke pregovore, na međunarodnom planu pitanje spoljnog statusa je blokirano ali ne i unutrašnjeg (teritorijalna organizacija), a svima je jasno da je trenutna situacija na severu neodrživa. Politički razgovore ne treba tumačiti kao novi poziv na podelu Kosova, jer za to danas apsolutno niko nema sluha, što ne znači da to ne može biti dugoročni cilj. Na ovaj i druge „selektivne” nacionalne interese na Kosovu poput zaštite ljudskih prava Srba južno od Ibra i poštovanja državnih i privatnih imovinskih prava sada treba fokusirati svu energiju, dok nas besmisleno insistiranje na diskursu o tome da li (ne)ćemo voditi rat samo udaljuje od konkretnih pozitivnih pomaka. S obzirom na to da je ključni motiv za proširenje EU uvek bio bezbednosne prirode, zagovaranje pojedinih struja na našoj sceni za demonstrativno odustajanje od evropskog projekta mogu takođe samo biti kontraproduktivni u ovom momentu i poslati štetan signal.

*Urednik periodike „Izazovi evropskih integracija”