Preživeo je naš grad na barikadama

Neosvetljenom, strmom i uskom ulicom idu stotine ljudi prema vrhu brda. Kreću se prema kraju grada gde je sedište njegovog raseljenog pozorišta. Mnogi nikada nisu bili ovde, gde ih pored pozorišne kuće čeka buldožerom zaravnjeni plato, a na njemu stolice i scena. Ispod svega toga je sinoć ostao grad Kosovska Mitrovica; barikada, a na njoj dve hiljade ljudi okrenutih prema Prištini i vojskama koje otuda mogu doći; ostavili su iza sebe opštu neizvesnost u kojoj dosadašnji život ovog grada može biti fatalno promenjen i došli na predstavu „Žica” iseljene Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine. Ansambl i reditelj Goran Šušljik su pre 40 dana počeli rad na predstavi i dovršili ga u jednom od najdramatičnijih trenutaka na severu Pokrajine.

Postavljena kao snažna provokacija sa preispitivanjem ličnog i opšteg ona je, bez namere reditelja, sinoć krenula u živu komunikaciju sa haosom koji je zadesio i nju i njenu publiku. Ona je pratila jednu porodicu, jednu kuću u planini teško opterećenu zlom, strastima, porokom i unutrašnjim destruktivnim silama dovodeći sve do snažne i oslobađajuće groteske. „Igramo na platou okruženom žicom, gde se prate sudbine koje žele da izađu iz te žice. Osujećenost, kako lična tako i opšta, univerzalni je civilizacijski motiv. Osnova je skloniti žice oko nas i žice u nama”, kaže reditelj Goran Šušljik. On ne odriče uticaj arhetipskih slika i daleke tragove Stankovićeve „Nečiste krvi” uz savremene tendencije da se pokuša sa pravljenjem veštačkih života kao što je tu u Štrpcu gde su delom i pripremali predstavu.

Sam grad Kosovska Mitrovica i njegova publika pokazali su da imaju kapaciteta da prihvate ovaj teški komad i da u sebi, uprkos stalnoj nesigurnosti, kriju građanski srednji sloj koji ima potrebu da živi za pozorište i novine koje mu ono donosi. Taj tanki sloj, decenijama uporno čuvan kao najvažnija i posvećena vrednost ove sredine, pokazao je da mu avangardni kulturni događaj nije stran i da može da prihvati njegov poziv na promenu.

„Nadam se da je sve ovo ljudima nešto donelo. Gledala sam razne svoje predstave, ovo mi je jedno od najdubljih iskustava. Pozorište treba takvo da bude”, smatra Milena Marković, autor teksta „Žica”.

U podeljenom gradu, gde svako ima svoju ličnu dramu i gde je bodljikava žica obična i prirodna stvar, jedna pozorišna trupa igra taj isti život. Ona paradoksalno od svoje publike zahteva katarzu, igra se sa njenim bolom i pretvara sve u univerzalnu, modernu grotesku gde vreme i mesto više nemaju ni značaj ni funkciju. Tako se došlo do rešenja dva glavna problema stvarajuće umetnosti Kosova i Metohije: prvi je nemogućnost da se zbog katastrofalnih poremećaja u svim segmentima života i stvaranja održi bilo kakav kontinuitet, a samim tim i da se postavi distanca u odnosu na lično i haos; drugi problem je senka nasleđa i vezanost za najvažnija ostvarenja srpskog srednjeg veka, u ovo se može uključiti i epska prepreka opštih kosovskih tema. Stvarajuća umetnost je ili poređena sa našim srednjim vekom, pa nekritički odbacivana ili je, prema inerciji, nastojala da bude produžetak velike umetnosti. Jezik ove predstave je pokazao da umetnost ima treći ili svoj put.

„Narativno rastrzana porodična saga pleni na vizuelnom nivou, snažnim i simboličkim slikama zasnovanim prevashodno na kontrastima religioznog i opskurnog, porodičnih vrednosti i njihovog potiranja. Ona istovremeno pobuđuje i brojne asocijacije, ne samo na univerzalne motive, već i na slike stvarnosti i užase destruktivnih procesa kroz koje naše društvo intenzivno prolazi”, smatra mr Predrag Radonjić i dodaje da se radi o prvorazrednom kulturnom događaju.

„Kad sam došla gore ja sam poludela, ničeg nije bilo, ono blato su rešili najlonom da ljudi ne propadaju u njega. Plašila sam se kako će ljudi reagovati na tekst, na slobodu i provokaciju koju smo im ponudili”, kaže glumica Vasilija Kokotović.

„Preživeo je naš grad i ovde i na barikadama. Bili smo iznad straha i njegovih sila, pokazujemo da možemo stvarati i da, ako imate lični sistem, možete preživeti haos i ludilo oko vas”, ističe Nenad Todorović, direktor Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine.

Kako god, stvaranje ove trupe pokazuje da je sve što je urađeno izvan ideologije, iznad potrošenih fraza i uništenih mitova, da to ima neke šanse da bude vrednovano, da se izbori za ličnu autonomiju u okviru haotične dinamike etničko-kulturološkog konflikta.

Živojin Rakočević