Gorki plodovi

Nemile scene tuče na putu kod Arilja, polupane glave, prevrnuti automobili, samo su otužni epilog erupcije nezadovoljstva malinara u sudaru sa kordonom policaje. Da čovek ne poveruje na šta smo kao društvo spremni i sposobni. Da se bijemo, oči vadimo zbog cene maline. Zašto tuča? Čemu? Je li je država, koja je uputila policiju u Arilje, rešila time neki problem? Ko je policajcima dopustio da seku creva za dotok goriva na traktorima malinara da ne bi stigli do Beograda?

Pitanja bi se mogla ređati unedogled, ali od njih nema vajde. Baš kao što nema nikakve koristi ni od podsećanja na sve prošle i nedavne bune seljaka ispred kojih su se, gotovo po pravilu, postavljali teško opremljeni policajci. Pametan i mudar svet uči na tuđim greškama, a mi, inateći se sami sa sobom, svaki put ponovimo istu – glupost. Umesto da sistem, pravila ponašanja, svejedno koja, možda najpre i tržišna, postavimo kako treba i da ona, kao svuda u Evropi, svojom nevidljivom rukom to rešavaju, mi sučemo rukave i hvatamo se za gušu.

Proletos nezadovoljni vojvođanski paori nisu prošli do Beograda sa svojim teškim mašinama zbog uskraćenih novčanih subvencija. Osim nekoliko slučajeva koškanja sa policijom, nije bilo većih skandala. I ljudi su, pre svega, upornošću i argumentima, ubedili Ministarstvo poljoprivrede da popusti. Nađeno je neko rešenje.

I umesto da se, poučeni time, ali i svim prethodnim iskustvima, krene u susret malinara i njihovih zahteva za višom otkupnom cenom, makar bili sto odsto „u krivu”, vlast se opredelila za silu. Da ih policija pendrecima ubedi u neopravdanost zahteva. Sila sa jedne, ne može da ne izazove ništa drugo do otpor sa druge strane. I tako mi još jednom ubrasmo gorke plodove nasilja, ali problem ne rešismo.

U koga sada uperiti prst i reći – morali ste i mogli drugačije? Ministarstva poljoprivrede, trgovine, policije… Vladu? Ko je trebalo malinare da obavesti, ako ne može da ih ubedi u činjenicu da domaće i evropsko tržište nije spremno da njihovo voće plati kao lane – 126 dinara, već mnogo manje, 80-90 dinara? Da im predoči da ta cena nije samo plod zavere države i hladnjačara, koji navodno imaju izvozne monopole, već i odnosa ponude i tražnje. Da im pokaže i dokaže da su, sa prinosom osam tona po hektaru, skupi, ali sa 15 i više tona da i cena kilograma malina od 80 dinara nije mala. Da im, konačno, ponudi pare i olakšice da u tome uspeju.

Na državi je, končano, da uspostavi pravila ponašanja u tom poslu i da sa sebe skine hipoteku prošlih vremena kada je i silom uzimala berićet od seljaka, pa joj se sada obraćaju i kada treba i kada ne treba. Seljaku je, valjda je sazrelo i to vreme, potreban pouzdan i nepristrasan nadzornik poštovanja tržišnih pravila ponašanja, a ne pesnica.

Hoćemo u Evropu. Divno. Ali, hajmo za početak da se odviknemo od sile gde joj nije mesto i da ekonomske probleme rešavamo ekonomskim potezima, a ne tučom. Od toga naš izvozni ponos neće imati bolju cenu i aromu, a mi civilizovano društvo dostojno poštovanja svakog čoveka, makar i maline cenio mnogo više nego što vrede.