Pustoš posle Oluje

I ova, šesnaesta, godišnjica hrvatske agresije na Republiku Srpsku Krajinu, ili, kako je zovu zapadno od Une, vojno-redarstvene operacije „Oluja”, protiče u znaku mini-rata saopštenjima Beograda i Zagreba. Dok predsednik Boris Tadić opominje da 4. avgusta Srbija tuguje, njegov hrvatski kolega Ivo Josipović naglašava da je „Oluja” bila „legalna, legitimna, brza, efikasna i briljantna”, da je bila u „najvećoj meri u duhu ratnog prava” i da je Hrvatska ponosna na akciju koja će biti zlatnim slovima upisana u njenu istoriju.

Govoreći potpuno oprečno o događajima iz naše bliže zajedničke prošlosti, dva predsednika jasno daju na znanje da oko nekih pitanja, kakvo je i „Oluja”, „politički kompromis” naprosto nije moguć. I da, uprkos tome što se Tadić i Josipović zaista često viđaju, odnosi dve države, najblaže rečeno, nisu sjajni. Razlog je više nego očigledan – Hrvati ne žele da odustanu od svoje verzije događaja od pre 16 godina, od svojih proslava, koncerata, parada i sletova. Inicijative za pomirenje koje već godinama stižu sa srpske strane – Zagreb očito ne prati.

Josipović, koji povodom „Oluje” koketira sa hrvatskim desničarima, i koji juče u Kninu otvara spomenik agresiji, ipak priznaje da je operacija bila u „najvećoj meri u duhu ratnog prava”. Jer ono što nije potpuno u skladu s pravom, to je kriminal. U ovom slučaju radi se o zločinu. Dve hiljade Srba ubijenih u „Oluji” ostaće stravičan spomenik „Hrvatske kao demokratske države socijalne pravde”, kako ju je nazvao njen predsednik.

Kada je, pak, o socijalnoj pravdi reč, 600.000 Srba potražuje od Zagreba naknadu štete u iznosu od čak 30 milijardi evra. To se odnosi na oduzetu imovinu, zemljište, kuće stanove. U njihovim stanovima sada žive drugi ljudi, a po slovu novog zakona oduzima im se zemljište, jer ga ne obrađuju. A ne obrađuju ga jer ne mogu da se vrate, pošto su im kuće i imanja uništeni i strahuju za svoju bezbednost.

Hrvati tvrde da kapital ovdašnjih biznismena potiče od sumnjivog bogaćenja devedesetih, pa pod tim izgovorom blokiraju ulazak srpskih investicija na svoje tržište, dok istovremeno masovno kupuju firme i zemljište po Srbiji. Da ironija bude veća, čak su i vlasniku TV Pinka Željku Mitroviću, koji je godinama udarnički promovisao hrvatsku pop kulturu – zbog administrativnog prekršaja zaplenili skupocenu jahtu i sada je ispod cene prodaju na aukciji.

I najnoviji slučaj premlaćivanja mladog Kragujevčanina ispred splitske diskoteke svedoči da dobri odnosi Tadića i Josipovića sami po sebi nisu dovoljan zalog pomirenja između dva naroda. A svaki naredni incident, koji mediji željni senzacije odmah uzdižu na nivo međunarodnog sukoba – samo dodatno obeshrabruje ionako zastrašene potencijalne povratnike. I ponovo ih čini taocima političkih interesa samozvanih zaštitnika svog naroda.