Na grčkim plažama sprečavaju grčki scenario

Možda će buđenje u Nemanjinoj ulici početi onog trenutka kad neko uđe u zgradu Vlade Republike Srbije i prebaci kanal na svim upaljenim televizorima. Jer, ko zna šta kreatori ekonomske politike gledaju, ako se nijedan član Vlade ne ponaša kao da je čuo vest da „Evropa i Amerika strahuju od novog talasa krize”. I šta li čitaju u domaćim i stranim novinama ako još niko javno nije obelodanio šta će Srbija učiniti ako, ne daj bože, recesija iz susednih zemalja, naših važnih trgovinskih partnera, pokuca na naša vrata.

Istini za volju, na ovu opasnost upozorio je Nebojša Ćirić, ministar ekonomije, i to samo nekoliko dana pošto je premijer Mirko Cvetković istakao kako nam ne preti grčki scenario, niti nova kriza. Ali na pitanje da li Vlada priprema neki plan koji bi zaštitio srpsku ekonomiju od jačeg udara recesije, ministar nema konkretan odgovor, već ističe kako se o tome u izvršnoj vlasti razmišlja.

A mi i bez prelivanja tuđih imamo dovoljno svojih problema. Da i Hari Poter dogodine sedne u fotelju ministra finansija teško da bi po svojim delima ostao omiljen u narodu. Velike su pare 75 milijardi dinara, za koliko će minus u budžetu „prešišati” zakon, da bi njihova ušteda mogla da se postigne zakidanjem na sitnim stavkama. Najveća rashodna stavka u budžetu su plate i penzije, a najveći prihodi u kasi ostvaruju se po osnovu poreza na dodatu vrednost. Zato je onima koji prate budžetske brojke jasno je da će prvi potez budućeg ministra finansija morati da bude drakonski: ili zamrzavanje plata i penzija ili povećanje poreza na dodatu vrednost.

A ceh trogodišnjeg recesionog divljanja u Srbiji je pozamašan: od oktobra 2008. godine 540.000 ljudi ostalo je bez posla. Samo u prvih šest meseci ove godine s privredne scene obrisano je više od 2.000 preduzeća. I godinu dana pošto su nadležni objavili da se naša zemlja okreće novom modelu rasta zasnovanom na izvozu, nismo se mrdnuli s dna evropske liste izvoznika. Mereno po stanovniku, Srbija izvozi robe u vrednosti od 1.000 evra, što je manje čak i od iznosa koji je prosečni stanovnik Bosne i Hercegovine ostvario na kraju 2010. godine, prodajući robu van svojih granica. Iako je srpka vlada, na insistiranje Međunarodnog monetarnog fonda, dala časnu reč da se neće zaduživati preko mere, državni dug polako se približava granici od zakonom dozvoljenih 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svega onoga što kao privreda stvaramo. Čini se da su ove probleme kreatori ekonomske politike prespavali. Jer, umesto da ponudi rešenje za zapošljavanje onih koji su ostali bez posla, premijer Mirko Cvetković slavodobitno saopštava da broj zaposlenih u poslednjih nekoliko meseci raste. Izvoznici, koje država deklarativno podržava, od 2000. godine dosad, jedva da su uspeli da saberu godinu i po dana da je kurs pogodovao izvozu umesto uvozu. Umesto da predlože rešenja za ove goruće probleme, državni zvaničnici kao magično rešenje najavljuju depolitizaciju javnih preduzeća. I to u Srbiji, zemlji u kojoj je sve moguće ispolitizovati do te mere da građani Valjeva i Zaječara još pamte kolika se ujdurma podigla oko preseljenja novog pogona slovenačkog „Gorenja”.

A na svetskom nivou, onima koji znaju da čitaju između redova, dovoljno je rekla i Kristin Lagard, nova direktorka Međunarodnog monetarnog fonda. Ali to izgleda ovde nije imao ko da čuje. Ističući kako je socijalna nestabilnost kumovala političkim nemirima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, dodala je da su socijalni problemi velika briga i razvijenih ekonomija. Jer, činjenica da mladi teško nalaze posao, a starije generacije se bore da zaštite svoje zdravlje i penzije – raspiruje međugeneracijske sukobe. I dok se nad Amerikom nadvijala senka bankrota, Lagardova je upozorila međunarodnu ekonomsku javnost da sat otkucava, a da nepovoljni fiskalni šokovi u Sjedinjenim Američkim Državama mogu ozbiljno da se preliju na ostatak sveta.

Čini se ovo nije prvi put da su srpskim državnim zvaničnicima satovi stali. Još je sveže, ali bolno, sećanje na kraj 2008. godine kada je bauk svetske krize iz zemalja okruženja, gotovo neprimetno, prešao srpsku granicu. I dok su nadležni isticali kako je svetska kriza naša šansa, recesija se uveliko kezila u lice privrednicima kojima su zbog rasta evra dugovi drastično skočili, ali i građanima koji su do krova nad glavom došli zajmeći švajcarske franke. Ignorisanje krize u drugoj polovini 2008. godine bila je, čini se, jedina državna strategija za eventualnu borbu sa baukom s Volstrita. Tako je, na jednom radnom ručku premijera Mirka Cvetkovića s biznismenima, baš dok su konobari donosili dezert, privrednik Toplica Spasojević okupljenima zabiberio obrok. Rekao je da se upravo vratio iz Rusije i Amerike, gde se ozbiljno spremaju antikrizne mere i pitao premijera šta će naša vlada tim povodom preduzeti. Pitanje je ostalo bez konkretnog odgovora. Do Nove godine, kad je ekonomski deo naše vlade pokucao na vrata zgrade u Pensilvanija aveniji u Vašingtonu i od MMF-a zatražio pomoć, unezvereno stanovništvo povuklo je oko milijardu evra štednje iz banaka. Kasnije je, merama Vlade, taj novac iz slamarica vraćen nazad u banke.

A ove 2011. godine već nekoliko meseci odugovlačimo da od Fonda zatražimo aranžman iz predostrožnosti, koji ne podrazumeva dodatno zaduživanje zemlje. Čak je i MMF pre nekoliko dana objavio da je jedan od ključnih izazova za nastavak programa sa Srbijom blizina izbora. Nedovršene strukturne reforme koje treba sprovesti zahtevaju duži rok, dok blizina izbora skraćuje vreme trajanja aranžmana.

Uostalom, možda su kritičari ponovo samo narikače koje zapomažu ne nudeći konkretna rešenja. Jer, ko zna da pola državnog vrha ovog leta nije otišlo u Grčku da bi se ozbiljno pozabavili paketom antikriznih mera i uzeli mustru za borbu protiv recesije. I kako novinari koji prozivaju ministre znaju da se naš državni vrh tamo odmara u hladu suncobrana? Možda prepisuju programe za „ne daj bože” kako bi blagovremeno zaštitili građane i privredu da ih ne zapljusne novi talas krize.

Ipak, za jedno je premijer u pravu kada kaže da Srbiji ne može da se dogodi grčki scenario. Jer, Grčkoj, koja je član Evropske unije, bar ima ko da pomogne kad se nađe u nevolji.