Božur

I na kraju, šta da kažem,

ništa skrivili nismo, ništa tuđe nismo uzeli,

ni bogati ni siromašni, imamo samo jedan život..

I hteli bismo da mu se radujemo.

Neka nam niko ne zameri, da nam oprosti nema šta.

To što još nisam rek`o ostade mi u grlu

A šta mislim – znamo samo Bog i ja…

I tako…

(Radašin u seriji Selo gori...)

Slutim da je neko od visokih državnih zvaničnika odustao, ili mu je nešto važnije iskrslo, elem, na poziv koji mi je sedam dana pre bio upućen da ove godine otvorim četrdeset i drugi Sabor narodnog stvaralaštva „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju” u porti manastira Kalenić – odgovorio sam potvrdno. Nisam se pokajao.

Ova smotra narodnog stvaralaštva, koju je pre četiri decenije utemeljio seljak i kulturni radnik Levča i Šumadije Brativoje Marković, po svojoj izvornosti i čistoti, po doslednosti u očuvanju baštine, običaja, folklora i tradicionalne kulture srpskog naroda, te po svom značaju – umnogome nadilazi slične narodne svetkovine i manifestacije u Srbiji. Pogotovu one koje su po konceptu novih marketinških evaluacija i eksperata za medije, u poplavi komercijalizacije, lake zarade i tržišnog brendiranja po svaku cenu izgubile svoju dušu, pretvorile se u vašarište besmisla na kome se ispijaju hektolitri piva, iz čijih šatri zavijaju estradne zvezde koje bi imale dobru prođu u Teheranu.

Već nepovratno daleko od svrhe, od smisla, od rodonačelne ideje, od izvornosti i globalne antropološke i kulturne osobenosti našeg naroda, toliko daleko da će se, ukoliko se ovako nastavi – i trube sve slabije čuti.

Sabor u Kaleniću, u zabiti najlepše, najčistije i skrajnute Šumadije – još uvek odoleva. Koliko će dugo, ostaje nam da vidimo. Ima i kineske plastike, ali znatno više grnčarije, rezbarije, nošnji, šajkača, naive i levačkog vina iz bačvi, poezije, lepog razgovora i pesme naglas... Ako je već tako rečeno, narodu koji se okupio u pitomini manastira Kalenić hteo sam da kažem nešto iz srca, iskreno i pošteno… Onako, kao svoj – svome... Ovako...

Dragi prijatelji, dragi seljaci i građani Levča i Šumadije, drage majke i bake, mladići i devojke, draga deco, dame i gospodo… Na ovom blagodarnom mestu, u porti svetinje koja više od šest vekova svedoči šta smo i ko smo, ukazana mi je velika čast da otvorim ovaj sabor.

I pre nego što to učinim, odlučio sam da vam se ne obratim tradicionalnim govorom, na koji ste navikli. Mogao bih i to – ali strepim da ne pogrešim. Prorok nisam, a nisam ni političar, pa ne umem da vam obećam bolju i lepšu budućnost. Strah me da ne zabrljam i da mi se ne omakne da glasno izgovorim ono o čemu svi ćutimo. Plašim se da glasno ne kažem nešto što svi znamo, što nas brine, muči i razdire. Bojim se da se ne zamerim onima iz belog sveta koji su nam došli pred prag, a koji nas guraju od sebe, koji nam vekovima, i ovog časa, otimaju zemlju, državu i dušu, i daju je na tacni onima koji pale naše crkve, koji gaze naša imanja i skrnave grobove naših predaka… Zbog toga, umesto Radoša neka vam se obrati Radašin iz TV serije „Selo gori, a baba se češlja…

I tako... U bolnice sam stekao još jednoga prijatelja. Dečaka Božura iz nekog sela u blizini Visokih Dečana, iz Metohije. Nadenuli mu ime Božur, kao kosovski božur. To je ono cveće što tamo raste i cveta, a sve drugo se zatire i nestaje. Božura doneli u bolnicu u Kragujevac, helikopterem iz Mitrovice. I on isto kao ja – vozio traktor, ja sam se prevrnuo dok sam vukodrva, a njegov nagazio na minu… Postavili neljudi… Samo što on nije bio sam. Majka mu je sedela na blatobranu. Njega spasao motor, a nju nije imalo šta.

Otad Božur nije rekao ni reč…