Politička oluja

Uzalud predsednik Hrvatske Ivo Josipović, povodom godišnjice „Oluje”, tvrdi da „svi mi u Hrvatskoj duboko i iskreno žalimo za svakom nevinom žrtvom, svakim nepotrebnim zločinom i za svakim nepotrebnim razaranjem”. Uzalud je i ponosan na snagu da se, kako kaže, suoče i s tim nezaobilaznim delom priče (zločinima) i da kazne one koji su odgovorni. Sve je to uzalud jer, pre svega, predstavlja samozavaravanje.

Na to najbolje ukazuje činjenica da pravosuđe Hrvatske ni posle 16 godina nije uspelo da iznedri nijednu pravosnažnu presudu za zločine u „Oluji”. Da nema presuda Haškog tribunala, neko neupućen bi mogao zaključiti da se nikakvi ratni zločini nisu ni dogodili u ofanzivi hrvatske vojske i policije avgusta 1995. godine.

Josipović je bezrazložno ponosan i zbog toga što dobar deo hrvatske političke elite nema nikakav problem s tim da javno podrži ljude koji su optuženi ili već osuđeni za ratne zločine. To je dokazala i premijerka Jadranka Kosor, kada je na obeležavanju godišnjice operacije „Oluja” pozdravila Antu Gotovinu i Mladena Markača, koje je Haški tribunal nepravosnažno osudio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Štaviše, Kosorova je to rekla u prisustvu Josipovića, što je definitivno razbilo njegovu tezu od „dubokom i iskrenom žaljenju svih u Hrvatskoj”.

Međutim, prva dama HDZ-a nije to rekla tek da bi raspalila atmosferu među domobranima na manifestaciji u Kninu, već sa konkretnim ciljem – da krene u osvajanje u političkoj „oluji”, bolje znanoj kao predizborna kampanja.

Budući da će, pre izbora, svoju opredeljenost prema evropskim vrednostima „dokazati” potpisivanjem Ugovora o pristupanju Hrvatske Evropskoj uniji, Kosorova je odlučila da osvaja deo biračkog tela kojem nije baš najjasnije šta su temeljne vrednosti demokratskih društava koja počivaju na poštovanju ljudskih prava i vladavini prava.

Sudeći prema nedavnom opsežnom terenskom istraživanju javnog mnjenja, takvih nije malo u Hrvatskoj, budući da 44 odsto građana i dalje veruje da među hrvatskim vojnicima nije bilo počinilaca ratnih zločina, a još devet odsto ne zna da li jeste ili nije.

Međutim, nisu građani krivi za to što ne veruju u haške presude hrvatskim vojnicima i policajcima za najteže zločine. Nisu krivi zato što su upravo političari plasirali tu ravnodušnost i svojevrsno odobravanje zločina počinjenih prema drugim narodima.

Narednih meseci još više će hrvatsku javnost zasuti poluistinama koje su bila aktuelne još u vreme rata, budući da vladajući HDZ oseća da polako klizi u opoziciju. U toj situaciji malo će biti aktera na hrvatskoj političkoj sceni koji će insistirati na tome da se što više sazna o gorkoj istini iz ratnih devedesetih. Naročito kada je 16 godina uglavnom prećutkivana.