ZVEKET NOVE "POTKOVICE"

Svakoj bitnijoj akciji, operaciji, ili strateškoj odluci SAD i NATO kada je Balkan u pitanju prethodi i odgovarajuća obaveštajna operacija. Tako je bilo u BiH 1994. i 1995, i u periodu pre bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Naime, Vašington je tada procenio da je od svih saveznika u NATO, Nemačka bila taj ključni faktor čiju je javnost trebalo ubediti u potrebu bombardovanja naše zemlje. Jer, nemačka javnost, zbog istorijskih sećanja nemačkih vojnika sa Balkana u oba svetska rata, bila je i najveći kritičar svake vojne akcije protiv Jugoslavije. Nemačku javnost trebalo je tada pridobiti za rat.

Sada, kada se bije prava diplomatska rovovska bitka za budući status Kosmeta treba očekivati i neku novu spektakularnu operaciju tajnih službi, operaciju čiji bi medijski efekat bio iskorišćen za uticaj na sve one koji unutar EU još uvek imaju neke rezerve prema planu Martija Ahtisarija. Pri tome se prave procene koja to javnost i u kojoj zemlji NATO-a, odnosno EU ima najveći otpor prema nezavisnom Kosmetu. Neke najave nove obaveštajne operacije oko Kosmeta već su u opticaju, poput "strahova" iz Stejt departmenta da bi Albanci mogli da krenu u nasilje ako ne dobiju nezavisnost; slično planu "Potkovica" iz 1999. – da će Beograd etnički očistiti Kosmet od Albanaca bez obzira na to da li će NATO krenuti u rat protiv Jugoslavije. Zbog "Potkovice" skoro da je izbila velika kriza nemačke vlade, ali je nemačka javnost taj plan ipak "progutala" i Bundesver je dobio dozvolu za prvo učestvovanje nemačkih vojnika u nekom ratu posle 1945.

Obaveštajna infrastruktura američkih i nemačkih službi na Balkanu sada je toliko utvrđena, da operativni rad teče normalno i bez potrebe za maskiranjem. Albanske kadrove iz SHIK-a obučavali su nemački kadrovi iz vojne obaveštajne službe MAD u centru Bad Ems. Skoro kompletan aparat nekadašnjeg albanskog "Sigurimija" prešao je u SHIK. Onda su u Tiranu stigli CIA i nemački BND, pa je za SHIK bio zadužen zamenik šefa BND-a, Rajner Keselring, sin generala Luftvafe, koji je bombardovao Beograd u Drugom svetskom ratu. U to vreme, pred bombardovanje Jugoslavije 1999. glavna centrala CIA za Balkan bila je u Sofiji, a šefovi bugarskih tajnih službi, general Asparuhov i Pantelej Spasov, stari su američki poznanici. Posebno dr Spasov, koga sam upoznao u Avganistanu u vreme sovjetske okupacije te zemlje. I začudio sam se što naš komšija tako detaljno i skriveno malom kamericom snima sovjetske borbene avione na aerodromu u Mazare Šarifu.

Tek posle agresije na Jugoslaviju, kada je Spasov uz generala Asparuhova nekoliko puta u Sofiji bio domaćin viceadmiralu Tomasu Vilsonu, direktoru američke vojne obaveštajne službe DIA, mnogo toga bilo mi je jasnije.

"Potkovica" – dobar rad bugarskih tajnih službi. Istina, pomogli su im u tome i Amerikanci koji su pokušali da u sve to uvuku i Austrijance, njihovu obaveštajnu službu HNA i njihov centar Gablingen kod Ausburga. Austrijanci su to odbili izgovarajući se na status neutralnosti. Onda je krajem januara 1999. bugarska ministarka spoljnih poslova Nadežda Mihajlova predala informacije bugarskih službi nemačkom ministru spoljnih poslova Joški Fišeru. Ovaj je to prosledio ministru odbrane Rudolfu Šarpingu koji je to dao pukovniku Karlu Ginter fon Kajdasiju u Ministarstvo odbrane. Pukovnik Kajdasi "zeznuo" je stvar. On je dao navodnom srpskom tajnom planu o isterivanju Albanaca sa Kosmeta ime "Potkova". To je hrvatska reč, Srbi kažu potkovica. Šarping je s tim planom požurio u Brisel, pa u Hag. Tamo su ostali hladni na "Potkovicu". U komandi NATO za "Potkovicu" su rekli da je "problematičan materijal". Pukovnik Kajdasi priznao je da je on smislio ime za "Potkovicu". Šarping je odbio da svedoči u Bundestagu. Vili Vimer i Paul Brojer iz Hrišćanskodemokratske unije, kao i bivša ministarka pravde Sabine Lajthauzer, zatražili su njegovu trenutnu ostavku zbog laganja.

Ali, "Potkovica" je poslužila i Nemačka je ušla u rat. Godinu dana kasnije, nemački list "Hamburger Abendblat" od 4. aprila 2000. piše kako je "do masovnog egzodusa kosovskih Albanaca, koji su na stotine hiljada nagrnuli preko granice, došlo tek posle angažovanja bombardera NATO".

Džonatan Ejl, direktor istraživačkog odeljenja na Kraljevskom vojnom institutu u Londonu, piše u aprilu 2000. u "Iriš tajmsu" o mitovima i argumentaciji rata protiv Jugoslavije 1999. pa navodi kako je "objašnjenje da je rat bio potreban da bi se sprečila humanitarna kriza bilo lažno, jer situacija u martu 1999. nije bila ništa teža od one godinu dana ranije. Niti je bilo dokaza da će se pogoršati. Stvarnost je da je argument izmišljen da bi se objasnila odluka da NATO upotrebi silu bez mandata UN i bez ikakve pravne osnove za ovakvu operaciju".