Miniran košarkaški "persijski tepih"

U svakoj priči o domaćoj košarci vrhovno merilo uspeha su rezultati državnog tima. A oni su poslednjih godina poražavajući: šesto mesto na EP u Švedskoj 2003, 11. na Olimpijskim igrama u Atini 2004, deoba od 9. do 12. mesta na EP u Beogradu 2005, deoba od 9. do 16. mesta na SP u Japanu 2006. To je najmračnije četvorogodište u istoriji reprezentacije koja je na poslednja dva takmičenja pre toga bila evropski prvak (2001. u Istanbulu) i svetski šampion (2002. u Indijanapolisu).

Trener Taukeramike Božidar Maljković, dugogodišnji član Stručnog saveta domaće košarkaške organizacije, bio je jedan od retkih koji su i u lepim trenucima najavljivali teške dane ("Naša košarka je persijski tepih ispod kojeg je gomila đubreta..."). Persijski tepih je odleteo, a ono što se pojavilo prevazišlo je i najcrnje slutnje. Umesto da se problemi rešavaju, oni su prikrivani ispod "zlatne prašine" koja se raspršila čim je neko malo jače udario po tepihu...

I kad se izuzme ono što znaju i vrapci na grani – da se jednom u sto godina rađa generacija Đorđević, Danilović, Divac, Bodiroga, Rebrača... –  ostaje činjenica da Srbija posle Sjedinjenih Američkih Država proizvodi najviše kvalitetnih igrača. Već to govori da nije problem u košarkašima.

Dok smo bili na vrhu imali smo jednu od najboljih liga u Evropi (u jednom trenutku i najbolju), najbolje igrače, najbolje trenere, najbolje funkcionere, najbolju košarkašku organizaciju. Liga je već dugo daleko od najbolje (pogotovo od osnivanja Jadranske lige), košarkaška organizacija takođe, a sve je manje funkcionera sa umećem pa samim tim i sa autoritetom (ni lokalnim a kamoli evropskim). Uprkos tome, ostaje veliko bogatstvo u igračima i trenerima. Znači, i dalje imamo ono što je najteže imati – kvalitetne "neposredne proizvođače".

Srpska košarka ispašta zbog unutrašnjih podela (kasno se reagovalo na evropska prestrojavanja, osnivanje Jadranske lige...), lažnih autoriteta (ko danas iz KSS može bez kucanja da uđe u Fibu), nezasitih ličnih interesa (progrešna je dijagnoza da su problem "klupski interesi", jer klubove čine ljudi), prakse "nepolaganja računa" (predsednik kritikuje selektore što ne podnose izveštaje a i sam to ne radi), beogradizacije košarke (polovina superligaša je iz prestonice), zbog politike nezameranja (tako je donet Statut KSS koji bi bio bolji da nije vođen kompromisima), pohlepe najvećih klubova koji ubiru plodove rada manjih klubova (u doba SFRJ vodilo se računa o tome da najtalentovaniji igrači budu ravnomerno raspoređeni po klubovima), nedostatka strategije i vizije (bivši selektor Pešić nedavno reče: "Kako da bilo ko pomogne košarkaškoj organizaciji kad ni ona sama ne zna koji je njen cilj"?)...

Treba, svakako, uzeti u obzir i opasku Borislava Stankovića da "više nismo zemlja sa 23 miliona stanovnika", ali i podvući da je – Srbija zvanično najuspešnija evropska zemlja po rezultatima mlađih selekcija (kadeti, juniori i mladi). Može se nesmetano reći da su srpski igrači ostvarili istorijski uspeh jugoslovenske košarke, kada su pre pet godina na američkom tlu postali prvaci sveta.

Recimo i to da samo u malim savezima predsednik može ko iz topa da izjavi da su "svi selektori u poslednjih pet godina minirani" i da to ne izazove nikakvu reakciju. I zašto već jednom neko ne kaže ko su najveći mineri srpske košarke. Neki su blizu da progovore, ali se ipak boje da ne odlete u vazduh...