Sindikalni presedan

Presedan. Jedino se tako može okarakterisati javno priznanje sindikata da će od misije Međunarodnog monetarnog fonda narednih dana umesto većih plata i penzija zatražiti pooštravanje finansijske kontrole, odnosno budžetskog deficita. Niko ovde nije pobrkao lončiće, ma koliko se to, možda, na prvi pogled čini. Samo su sindikati u Srbiji, umesto štrajkova, kakve nedeljama gledamo na ulicama Atine, koje organizuju tamošnji sindikati, boreći se za prava svojih radnika, izabrali da se nađu u „zagrljaju” MMF-a, verujući da im je to možda jedina i poslednja šansa da spasu što se spasti može.

A šta to sindikati žele?

Da dobiju garancije istog onog MMF-a, s kojim su se gotovo uvek mrko gledali preko stola, da će Srbija trošiti onoliko para koliko stvarno ima. Da je populističke predizborne aktivnosti neće polakomiti da budžetski defici – koji je sama propisala na 4,1 odsto bruto domaćeg proizvoda – poveća i još se zaduži. A samo zarad toga da bi kupujući glasove nakratko povećala plate i penzije.

Odakle, pitaju sindikalci. Iz kase koja odavno zveči, jer realnih izvora prihoda nema.

Upućeni kažu da ovo nije prvi put da sindikati, ma koliko i njima samima bilo teško da u to poveruju, stanu na stranu MMF-a, samo što su to ovoga puta i javno priznali. I tokom prethodne posete MMF-a predstavnici radnika zatražili su pomoć te misije da ih zaštiti od rastrošne države, što je, malo je reći, čudno bilo i samom MMF-u.

Šef misije Albert Jeger kasnije je, kako se saznalo, ovdašnjim ekonomistima scenu za pregovaračkim stolom prepričavao kao dobar vic. Kako je sam rekao, ni u jednoj zemlji mu se nije dogodilo da ga sindikati praktično mole da ostane i nadzire političare kako troše pare poreskih obveznika.

Otkud takav preokret?

Kako je moguće da interesi države prevladaju sindikalne? Pa otud što su i sindikalne vođe shvatile da je kost oglodana i da nema više načina da se drugačije, nego kontrolom trošenja para iz državne kase, obezbede koliko-toliko redovne plate i penzije. Jer, kasu pune upravo radnici. Samo, nažalost, u sve manjoj meri. Antikrizne mere su zakasnele, a mi smo i bez te svetske pošasti, već decenijama u ekonomski teškoćama. Iz jednog ili oba razloga u Srbiji pljušti i do 800 otkaza dnevno, zbog čega smo se našli na istorijskom maksimumu po stopi nezaposlenih od 22,2 odsto.

Ovakav stav sindikata istovremeno može biti i dokaz da za razliku od mnogih državnih zvaničnika borci za radnička prava ipak prate dešavanja vezana za drugi talas recesije. A znajući da će i nova svetska kriza biti rezultat ogromnog javnog duga, sindikalne vođe pokušavaju da na vreme reaguju i spreče da kreatori ekonomske politike Srbiju uvedu u opasnu zamku zaduženosti.

Ukoliko MMF bude imao razumevanja za stvarnu borbu sindikata, da zaštite ono malo preostalih radnih mesta od čijih će doprinosa zavisiti i redovna isplata penzija, ova godina će u modernoj istoriji Srbije biti zapamćena po tome da su sindikati sprečili da u predizbornoj godini javna potrošnja ne bude veća od planirane.

Što je, u Srbiji, takođe presedan.