Nemaju gde ni kafu da skuvaju

Nova Pazova – Dvadesetoro izbeglica iz Kninske krajine zlopati se i živi bez struje i vode u bivšem izbegličkom naselju, u barakama Građevinskog preduzeća „Planum“ u Novoj Pazovi. Naselje je zvanično raseljeno pre dve godine, ali deset porodica, mahom starih i nemoćnih osoba, nije imalo kuda, pa su ostale u barakama. Struja im je odsečena pre dve godine, voda isključena. Radno sposobni se snalaze, rade sezonski, kako bi se prehranili i uspeli da nabave sveće i nešto ogreva za predstojeću zimu. Već dve godine niko ovde ne svraća, niti pokušava da nađe kakvo-takvo rešenje, da im se obezbedi smeštaj, da bar imaju vodu i struju.

Niko od njih i nije u statusu izbeglice, svi su oni državljani Srbije, ali beskućnici, bez adrese i kućnog broja. U Kninskoj krajini, odakle su pobegli 5. avgusta 1995. godine, bili su domaćini, imali kuće, zemlju, bili zaposleni, živeli život dostojan čoveka. Danas nevoljno i razgovaraju, izgubili su svaku nadu da mogu bilo šta uraditi, spasti se od bede u koju su zapali.

– Bilo je obećanja i obećanja, da ćemo dobiti stanove u Novim Banovcima. Dala Vlada Italije pare, sagrađeno 76 stanova, ali nas ti stanovi nisu zapali. Polovina je ovde bolesnih i nesposobnih za bilo kakvo privređivanje. Svi smo mi u Krajini bili domaćini, ali, naša imovina je ostala tamo, spasavali smo glave, i evo kako nam je – priča nam Paja Kovačević (61), bivši bravar koji radi u jednoj stolarskoj radionici u Novoj Pazovi.

Paja sa suprugom i kćerkom živi u baraci. Nema uslova da se okupa, da uveče pogleda televiziju. Čim se mrak spusti, ide se u krevet, dosade im sveće zimi. Zarada tek da pokrije najosnovnije troškove za hranu. Ćerka povremeno radi u trgovini, za crkavicu, ali od toga nabave drva. Kad zima stigne, kroz barake duva vetar, da se čovek smrzne.

– Šesnaest je godina zlopaćenja. Na kupanje odlazim kod dobrih ljudi. Živim kao u logoru, a od zarade nema šanse da plaćam bilo kakav stan kao podstanar. Supruga mi bolešljiva, a i mene je sve ovo već slomilo, posustajem, ne vidim izlaza, a niko da na državnom nivou pokrene pitanje naknade naše imovine u Krajini. Ja sam državljanin Srbije i beskućnik. Kada bih dobio kakvu-takvu naknadu, našao bih sebi neku staru kuću u selu, kupio i počinjao život iznova. Niko ni da pita kako nam je ovde – kaže Paja Kovačević.

A onda nas nudi kafom, ali, veli da tu ima mnogo zavrzlama. Mora usitniti granje, naložiti vatru u starom, izgorelom „smederevcu“. Odustajemo, a on kroza zube procedi neku psovku, pa kaže:

– Eto, ni kafu za goste da spremim. Izvinite, a vidite, da imam ikakav plac, bar tri ara, rukama i uz pomoć prijatelja bih sebi napravio kućicu. Ali, nemam ništa i ne vidim da će ikad više meni i mojima biti bolje. Danas nas je ovde petoro-šestoro, ostali su otišli da negde u nadnicu zarade koji dinar, da mogu hleba da kupe. Nema ni posla. Ja sam srećnik, radim u stolarskoj radnji kod jednog zemljaka. A onih 76 stanova, što je podeljeno, niko odavde, iz „Planumovih“ baraka te 2007. godine nije dobio. Da se vratim u Krajinu, nemam gde, a možda sam i na poternici, vrag će ga znati – žesti se Paja.

Slična je sudbina porodice Marjanović, iz Benkovca, Cvijete Kalinić, iz Obrovca, Petra i Marije Vučković, iz Cetine kod Knina. Svi su već u poodmaklim – sedamdesetim godinama, bolesni, iscrpljeni.

– Ma istrošeni ljudi. Za ovih šesnaest godina sve muke i nevolje su nas pregazile. Nikad svog ležaja, svog ognjišta. Sve na silu i uvek nemaština i tuga, em tuga zbog ostavljenih domova, em tuga zbog ovog pasjeg života. Čudo da svi do sada nismo pomrli ovde – završava Paja Kovačević, dok drugi više ne žele ni da govore.

Stegli ljudi srce, a kad progovore, prva je „ostavite nas na miru, nama niko nije i neće pomoći, mi smo bivše izbeglice i bivši ljudi”.

– Zlo je što se pre sudnjeg dana ne može umreti – reče jedna starica i ode u baraku.

J. Slatinac