Od Ahtisarija ka Ejdeu

Posle neuspeha Ahtisarijevog plana u SB UN hteo bih da dalje razvijem nekoliko misli koje sam dosad iznosio više puta, pa i na Forumu za nacionalnu strategiju u Kragujevcu 16-17. marta.
Ahtisari i njegovi podržavaoci manipulišu rečju "nezavisnost" tako što sugerišu da nje nema bez "državne nezavisnosti", dok u stvari i pojam "autonomija" takođe implicira značajan stepen zakonodavne, izvršne i sudske...nezavisnosti, a da i ne govorimo o ponudi "suštinske autonomije" sa naše strane, u potpunom skladu sa Rezolucajom 1244 SB UN. Oni prenebregavaju i to da bi gubitkom suvereniteta nad Kosovom i Metohijom Srbija izgubila ne samo 15 odsto teritorije i dobar deo stanovništva i njegove imovine, nego i suverenitet nad ogromnim rudnim i energentskim bogatstvom, vodnim tokovima i pijaćom vodom, privredom u državnoj svojini, ogromnim ulaganjima Srbije u tu pokrajinu...

Pošto na Kosovu i Metohiji nisu ni približno ostvareni propisani standardi, onda bi za njega rešenje, i to širokogrudo, mogla biti samo nadgledana autonomija, a nipošto "nadgledana državna nezavisnost" koju predviđa Ahtisarijev plan.

Ahtisari ističe kako bi prema njegovom planu Srbi postali najzaštićenija nacionalna manjina u svetu, a neće da prizna istinu da bi oni u vlastitoj državi postali najugroženija nacionalna većina, čak toliko da bi jedan deo njih bio detaširan iz nacionalne većine u nacionalnu manjinu i silom bi im bila oteta prilična teritorija radi stvaranja još jedne albanske države.

Oni postupaju tako kao da teret dokazivanja ne pada na njih nego na Srbe koji taj plan odbacuju. Stvar, naravno, stoji sasvim suprotno budući da bi njime bila prekršena ne samo postojeća svetska praksa u odnosima nacionalnih većina i nacionalnih manjina nego i međunarodno pravo (pa i moral) koje je reguliše.

Kao najvažniji razlog navodi se represija nad Albancima za vreme Miloševićeve vladavine, ali se pri tom prećutkuje da su oni pre nje, još pod Titom - kad su de facto pod maskom autonomije imali svojevrsnu superrepubliku sa dominantnim ingerencijama nad "vlastitom" Republikom Srbijom - javno manifestovali independističke ambicije i čak više puta masovno štrajkovali, demonstrirali, štaviše upotrebljavali silu pokušavajući da ih ostvare. Uzgred: zvanični Zapad je ćutao kad je njegov saveznik Tito u krvi gušio takve albanske akcije. Valja dodati i to da su uprkos Miloševićevoj represivnoj politici kosovsko-metohijski Albanci sa Rugovom kao predsednikom ne samo bojkotovali zvanične srbijanske vlasti nego i celo vreme imali nezavisne paralelne organe vlasti, privrede, školstva, zdravstvene službe...

Pominjući kao opravdanje za svoj napad na našu zemlju 1999. "humanitarnu katastrofu Albanaca" - zašto nam NATO vođe i funkcioneri takođe ne objasne zašto nekoliko godina pre toga nisu intervenisali da spreče humanitarnu katastrofu Srba u Hrvatskoj, nego su naprotiv bili čak i njeni prilični saučesnici. (Samo, od kad se to nasilno ugrožavanje ljudskih prava ne otklanja njihovim vaspostavljanjem nego otimanjem državne teritorije!) Biće da razlika ne može ležati u primeni sile da se ostvare independističke pretenzije, jer su je Albanci takođe masovno upotrebljavali. Milošević je, istina, praktično eliminisao autonomiju Kosova i Metohije, ali je zato Tuđman lišio Srbe statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj.

Uostalom, zašto Srbija ne bi dala inicijativu za održavanje konferencije o standardima za međusobna prava i dužnosti nacionalnih većina i nacionalnih manjina. To bi pružilo priliku da se o tome u vlastitim slučajevima, ali i uporedno, na primeru KiM, između ostalih zemalja, javno izjasne Albanija, Hrvatska, Makeonija , BiH, Slovenija i Crna Gora...

Sada kada je zaustavljen ,,juriš′′ sa Ahtisarijevim planom, predstoji nam veliki i težak posao predlaganja konkretnog kompromisnog rešenja. U tom sklopu, želim da ponovo kandidujem predlog koji sam još 10. decembra 2004. izneo u ,,Politici′′. Sugerisao sam da Srbija treba da administrativno-teritorijalno reorganizuje sebe polazeći od demokratskog prava onih kosmetskih delova u kojima su većinu činili Srbi i drugi nealbanski živalj (pre podvrgavanja albansko-terorističkom etničkom čišćenju i NATO bombardovanju) da budu izuzeti iz pokrajine i neposredno upravno uključeni u Srbiju. Posle pomenute prekompozicije, tu pokrajinu sa suštinskom autonomijom, činile bi one teritorije na kojima su Albanci bili većina pre pomenutog etničkog čišćenja i bombardovanja.

Pošto bi se radilo o unutrašnjoj administrativnoj reformi a ne o menjanju državnih granica, naše vlasti bi na to nesumnjivo imale suvereno i međunarodno priznato pravo.U tom kontekstu valja podsetiti da je KiM u Srbiji u sastavu SFRJ nekoliko puta menjalo veličinu i status (od autonomsne oblasti do autonomne pokrajine).

U takvim novim uslovima mnogo realističnije nego dosad zvučala bi odredba Rezolucije 1244 o mogućnosti povratka izvesnog broja naših vojnika i policajaca na Kosmet, jer bi u praksi ona važila za oblasti sa srpskom i drugom nealbanskom većinom, a ne i za smanjenu Autonomnu Pokrajinu.

Naravno da bi i takva pokrajina trebalo da ima što decentralizovaniju vlast i da pruža što ubedljivije garancije za živote i imovinu Srba i drugog nealbanskog stanovništva, crkve, groblja i druge spomenike srpske=evropske=svetske kulture, za povratak izbeglica i interno raseljenih; vraćanje ili pravičnu naknadu za uzurpiranu imovinu, kompenzaciju za budžetsku, privrednu i kulturnu pomoć i ulaganja cele Srbije u taj kraj; otplatu dugova...U tematiku daljih pregovora o Kosmetu valjalo bi uključiti pravljenje neke vrste čistih finansijskih, imovinskih i ostalih računa između Republike Srbije i njene smanjene Autonomne Pokrajine.

Treba, naravno, praviti razliku između mogućnosti naše izvršne vlasti, zatim opozicije i najzad "građanskog društva" da reaguju ako dođe do pokušaja nametanja po nas nepovoljnog rešenja. Jedno je, verujem, pri tom, nesporno: izvršna vlast nema pravo, i kad bi htela, da sputava i onemogućava opozicione stranke i grupe, organizacije i institucije "građanskog društva" da reaguju svim mogućim sredstvima iz nenasilnog i demokratskog arsenala, što ta vlast uostalom ne čini ni kada su u pitanju takvi protesti i akcije uperene protiv nje same.

Na moje pitanje nekim domaćim vojnim stručnjacima i analitičarima kako će naša država reagovati ako na Kosovu i Metohiji ponovo dođe do masovnog albanskog nasilja, najčešće dobijam odgovor da je dužnost naših vlasti da odlučno zahtevaju saglasnost tamošnjih međunarodnih oružanih formacija da im pomognu u sprečavanju nasilja, uspostavljanju reda i kažnjavanju vinovnika. Podsećaju me da naša zemlja na svojoj teritoriji ima ogromnu američku vojnu bazu "Bondstil" i da je sklopila sporazum o eventualnom prolasku NATO trupa iz BiH preko njene teritorije, pa čak i širi sporazum o tranzitu njegovih trupa. Dodaju da sada u Beogradu funkcioniše i NATO kancelarija za vezu sa našim oružanim snagama. Na kraju krajeva, Srbija je članica Partnerstva za mir sa NATO, pa i iz toga, prema mojim sagovornicima, proizlazi njena obaveza da pomogne u njegovim mirovnim misijama, tim pre što imamo i pravo da prema Rezoluciji 1244 SB UN izvestan broj vojnika i policajaca vratimo na područje te naše autonomne pokrajine. U takvim razgovorima, naravno, nije moguće zaobići ni temu o mogućnosti nesporazuma i incidenata u kontaktu naših i NATO snaga. U takvom kontekstu uvek podsećam na jedno važno načelo koje je za vreme tzv. Tršćanske krize u odgovoru ,,Njujork tajmsu’’ formulisao Tito: "Mi nećemo pucati u grudi naših saveznuika iz dva svetska rata".

,,Ahtisarijevci"se neuspešno trude da dokažu da je slučaj Kosova i Metohije jedinstven i da prema tome  ne može biti presedan na pretenzije i prava drugih nacionalnih manjina u svetu. A pri tom ne zapažaju da taj slučaj već sada postaje daleko više od rečenog presedana — manifestacija promenjene konstelacije moći u svetu i promenjenih odnosa velesila i njihovih odnosa prema malim državama i njihovim nacionalnim većinama i manjinama. Pa čak i nagoveštaj nastajanja novog "novog svetskog poretka". Na probi su interes, samopouzdanje i verodostojnost ne samo SAD, nego barem još dve velesile, Rusije i Kine. (Zato bi bilo uputno da naša država odmah zatraži posmatrački status u tzv. Šangajskoj organizaciji za saradnju.)

Profesor univerziteta, predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu i njegovog Foruma za nacionalnu strategiju sa sedištem u Kragujevcu