Da je fudbaler Eto matematičar...

Željka Buturović, jedan od najeminentnijih autora ,,Politike”, bavila se u svojoj kolumni (17. avgusta) paralelom između uspeha Đokovića i tek završene matematičke olimpijade: srpska ekipa osvojila je „solidno ali ne baš senzacionalno 25. mesto”. Tekst se bavi navodnim starim pitanjem: zbog čega se toliko slavi jedan Đoković, a zanemaruju „jednako uspešni” đaci i takmičari. Buturovićeva dolazi do brzog zaključka: „iole trezvenija analiza ukazuje da je realnost potpuno suprotna: matematičkim i drugim takmičenjima (...) se u Srbiji poklanja neobjektivna i nezaslužena medijska pažnja, koja teško da može da izađe na dobro.”

Polazno „staro pitanje” nisam do sada čuo. Zašto bi i kome bilo potrebno da pitanjem suprotstavlja mladog, vrednog i planetarno uspešnog Srbina, svojim mlađim, takođe vrednim sunarodnicima? Tim pre, što autorka kaže da između teniskih turnira i matematičkih takmičenja ne postoji ni analogija.

Đoković je verovatno već sada jedan od najvećih tenisera u istoriji. Samo pre deceniju, komšije su nam se podsmevale, da tenis nije za nas, jer to je ,,gospodski sport”. I onda iz naslova teksta, učimo da baš mi, Srbi, imamo kompleks više vrednosti. Ako možda i imamo, svakako nismo usamljeni.

Naši mladi matematičari, ponosni su na Novaka, i u njegovom marljivom radu nalaze podstrek. Siguran sam i da su Novak, Ana i Jelena bili srećni kada je srpska ekipa mladih matematičara prošle godine osvojila 10. mesto na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi. Od zapadnih zemalja ispred nas bile su samo dve najbogatije, SAD i Nemačka. Ponosni su Novak, Ana i Jelena i na 25. mesto postignuto ove godine, jer znaju da se nije lako održavati stalno u najužem vrhu. Ako iduće godine, na svojoj šestoj Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, Teodor fon Burg osvoji svoju četvrtu zlatnu medalju, postaće, zvanično, najuspešniji mladi matematičar u 53 godine dugoj istoriji najprestižnijih svetskih matematičkih takmičenja. Već sada je šesti ili sedmi na listi svih vremena (http://www.imo-official.org/hall.aspx). A znamo da se matematikom, u školama bave svi, u svim zemljama sveta. Samo na takmičenjima iz matematike u Kini učestvuje dva miliona osnovaca.

Tačno je da su turniri smisao tenisa, dok školska takmičenja nisu svrha matematike. Ali nije tačno da su ,,matematičke olimpijade samo vrsta testa inteligencije, u najboljem slučaju samo puki indikatori talenta”. Korelacija među uspesima na takmičenjima i kasnijim naučnim rezultatima bi zahtevala mnogo dublju analizu. Neki vrhunski takmičari (Drinfeld, Tao, Smirnov, Lovas, Kričever, Laforg...) postali su i vrhunski matematičari, dok mnogi drugi nisu. Među vrhunskim matematičarima ima mnogo onih koji nisu imali uspeha na takmičenjima. Između takmičenja i kasnijeg ozbiljnog bavljenja naukom, postoji neka prilično nejednoznačna veza. I mi to uporno govorimo svojim učenicima, uporno ponavljamo i novinarima. Ali, kao sredstvo popularizacije nauke među učenicima, takmičenja su se pokazala kao jedno od efikasnijih i efektnijih. Zato se njima posvećuje ogromna pažnja u svim ozbiljnim zemljama.

Tačno je da postoji prilična medijska pažnja usmerena i na mlade matematičare, koja ponekad pređe granice ukusa koje bi postavili sami takmičari, njihovi roditelji ili nastavnici. Međutim, značajna se pažnja posvećuje i na Zapadu: ekipu Portugalije primio je predsednik republike uz sve počasti i pompu. Portugalija je zemlja po veličini slična Srbiji, samo mnogo bogatija, i član je EU od 1985. Njihovi rezultati su uvek daleko slabiji od srpskih, i bez obzira na to, nacija im ukazuje najvišu pažnju i poštovanje.

Celokupna ta medijska pažnja je zanemarljiva ako se poredi s učesnicima ,,farmi”, ,,velikih bratova”, belosvetskim političarima, voditeljima i estradnim zvezdama. Fudbaler Eto prešao je u neki ruski klub za 115 miliona evra. Da li je ikada ijedan matematičar, ili fizičar, ili lekar dobio takvu platu za svoj naučni rad? Da li je ukupan značaj sporta uopšte samerljiv sa ukupnim značajem i potencijalom svih nauka? Da li je taj odnos iole pravilno predstavljen kroz plate, pa i medijsku pažnju sportista s jedne, i naučnika s druge strane? Da li je to jedna od vapijućih anomalija društva koje globalno testeriše granu na kojoj sedi? Zašto to nikome ne smeta? Mislim da to teško može izaći na dobro.

Naučni savetnik Matematičkog instituta SANU