Bes zbog osionog Zapada

Šest „Zlatnih arena” na Festivalu u Puli, nagrada „Gran pri” u Nišu od kolega glumaca, ovacije svuda gde se pojavi i nebrojena priznanja na internacionalnoj sceni – od Karlovih Vari do Venecije i Berlina, „Gran pri” u Monpeljeu, nagrada publike u Palm Springsu, priznanje „Opera primi” u Milanu… Oko 180 filmskih i na desetine uloga u TV serijama, producent i režiser nezaboravnih filmskih kreacija, poput „Kaži zašto me ostavi”, „Točkovi”, „Stršljen”, „Nebeska udica”, „Ubistvo s predumišljajem”, „Noć u kući moje majke”… Njegov film „Jesen stiže, Dunjo moja” bio je pre pet godina srpski kandidat za Oskara…

Ljubiša Smoki Samardžić, kako jednom reče pokojni kritičar Milutin Čolić, uvek srdačan, dobre volje, nasmejan i očiju koje obećavaju… Ovih dana obeležio je 50 godina plodnog umetničkog rada. I to baš u Nišu i u vreme kada srpska kinematografija obeležava jedan vek. A on pola veka. U društvu supruge Mire priča za „Politiku”:

– Kada sam završio gimnaziju u Nišu, zamolio sam Đorđa Vukotića, Nišliju, jednog predivnog čoveka i glumca, vrhunski je igrao Jaga u Šekspirovom „Otelu”, da mi pomogne da čujem njegov monolog, kako bih sutradan na Akademiji dramskih umetnosti, među 365 kandidata za upis, izborio mesto među najboljih dvanaestoro. Od toga dana počinje moj novi svet! Imao sam divne profesore, vrlo brzo dobio sam stipendiju Bojana Stupice i kao student već na trećoj godini akademije dobio i prvu filmsku ulogu. Stigao je poziv iz Zagreba za ulogu u filmu „Igre na skelama”. Tada počinje nova faza mog života! Napuštam daske i posvećujem se filmskoj umetnosti. Nedugo potom Branko Bauer je tražio glavnog glumca za film „Prekobrojna” i poverava mi ulogu Mihajla. Ta dva trenutka bila su presudna za moju ovako dugu filmsku biografiju. Sve kasnije bila je nadogradnja jer sam osećao da iz sebe mogu da izvučem nešto novo i neobično. Zahvaljujući tome pratio me arsenal raskošnih uloga, a reditelji, koji su znali sve moje mogućnosti i vrline, birali su me i za komedije, i za dramu. Možda je i najveći uspeh uloga u kultnom filmu „Hamlet u Mrduši Donjoj” Krste Papića. Ubrzo u moj život ulazi Mira i, ruku pod ruku, gradimo porodicu, kao smisao života, a ja postupno i uporno svoju filmsku karijeru.

Da li ste nekada zažalili što ne radite u pozorištu, ili zbog izbora profesije?

Nikada nisam zažalio za pozorištem, iako sam često na mnogim pozorišnim predstavama, niti što sam izabrao glumu kao životno opredeljenje. Mira i ja izuzetno volimo i uživamo u umetnosti kao smislu života. To je naš obostrani osećaj prema uzvišenom i dostojanstvenom, i svemu što pripada estetici i ukusu.

Koji su Vam najbitniji trenuci u životu?

Jedan od važnijih trenutaka u mom životu je kada smo Mira, sin i ja odlučili da osnujemo porodičnu producentsku kuću, sa konceptom da se bavimo temama koje su žive, aktuelne i uzbudljive. Tako je došlo i do moje prve režije, do „Nebeske udice”. Taj film napravljen je kada je moj sin Gaga bio teško bolestan, i kada smo svi u kući nastojali da stvorimo uslove za njegovo ozdravljenje. To je bio više inat i prkos, jer sam bio besan zbog bombi NATO-a, koje su bile uzrok njegove ponovne bolesti i stresa. Po svaku cenu sam želeo da napravim filmsku priču koja govori o svima nama, o dramatičnim trenucima odnosa osionog Zapada prema nama i nemoćne politike naše zemlje. Taj film otvorio je Berlinski festival 2000. godine, na kojem sam bukvalno doživeo ovacije. Tada mi je Andžej Vajda, kao predsednik žirija, rekao: „Alal ti vera, ovo je najčasnije delo koje se pojavilo u Berlinu”. Na žalost, zbog mog filma nemački ministar kulture smenio je dugogodišnjeg direktora i selektora festivala Morisa de Hadelna!

Bavite se i produkcijom i režijom, ali za Vaše Nišlije uvek ste bili i ostali glumac.

Niš je grad koji poštuje moju karijeru od prve godine kada sam dobio i Gran pri za ulogu Novaka u filmu „Bitka na Neretvi”.

Da li postoji recept za uspeh i dugovečnost?

Ne znam. Sebe sam stavljao u date okolnosti, prilagođavao se liku koji igram, tražio u njemu ono što ja nosim osobeno u sebi, i iz sebe izvlačio nešto što se ne može otkriti na prvi pogled. I uspevao sam u tome. Nikada nisam išao ka banalnosti, uvek sam težio iskrenosti kao smislu stvaralaštva, verujući da je iskrenost preduslov svake umetnosti. Ono što sam uvek u životu i karijeri pružao, sada tražim od mladih glumaca. Nikada ne organizujem probna snimanja i ne mrcvarim glumce. Idem na kratke razgovore, psiho-testove, otkrivanje njihovih mogućnosti – i nikada se nisam prevario.

Za Vas se tvrdi da uvek prvo smislite šta ćete, pa onda uradite.

U mojoj glumačkoj karijeri nikada nisam lutao, uvek sam znao šta me čeka. Imao sam privilegiju u odnosu na ostale da budem pozivan i iz Zagreba, i iz Sarajeva, i iz Ljubljane… Sada, u novim vremenima, kada ulazim sa produkcijom i režijom, to je malo drugačije. Velika muka. Ali, nastavljam onako kako sam uvek do sada radio, uz poštovanje reda i procedure. Zahvaljujući verovatno toj mojoj upornosti, ali i autoritetu, uspevali smo mnogo Mira i ja da predstavimo svoja dela na pravi način. Dolazili do filmova koji predstavljaju moj stav o umetnosti i životu.

Mnogi ocenjuju da je film „Miris kiše na Balkanu” veliki podvig.

Svi me pitaju kako sam našao roman… Nisam ja našao roman, roman je našao mene. U vreme kada se posledice prethodnih zbivanja ovde još vide, kada i dalje ima razorenih porodica, serija i film okupljaju celu porodicu kraj ekrana. To je ono što nam je nedostajalo. To je čin pomirenja na ovom području. Za mene je prijatno iznenađenje da je Hrvatska nacionalna TV uzela seriju i prikazuje je u udarnom terminu. To je, a to se mora samo tako shvatiti, svetkovina za sve nas. Nažalost, beogradska štampa nikada nije o tome ništa napisala. Nije nigde zabeleženo da su građani Srbije srećni zbog toga što je HRT uzeo i prikazuje našu seriju. Zašto? Nas dvoje, Mira i ja, mirno šetamo Zagrebom, Dubrovnikom, Sarajevom, ljudi nas prepoznaju, odaju počast, pozdravljaju. Znaju nas, pamte u celoj bivšoj zemlji. Svi nas poštuju. A mi volimo ceo svet, nemamo mrlje na savesti... Ostavili smo dubok trag i u stvaralaštvu i susretima sa ljudima.