Dobro je što svi ne čitamo knjige

O knjigama pričaju oni koji ih i čitaju! Citiraju pisce, filozofe, istoričare, ali i književne junake. Vremenom prisvajaju njihove misli, i to je ono lepo što pročitana knjiga poklanja u trajno vlasništvo. Koliko takvih čitalaca u Srbiji ima, tačno se ne zna, ali... Što nas je manje, to bolje! Zamislimo samo kako bi biloda svi čitamo knjige, pa da o sadržajima knjiga pričamo gde god se zateknemo i sretnemo… Da vidimo kako bi to izgledalo?

U kafiću, tema razgovora društva je pisanje Emila M. Siorana. Najčešće se pominje njegova „Kratka istorija raspadanja”. Slušamo: „Može se reći da jedna knjiga zaista utiče na nas tek onda kad osetimo želju da oponašamo njen zaplet, da i mi ubijamo ako njen junak ubija, da budemo ljubomorni ako je on ljubomoran, da se razbolimo i umremo ako on boluje i umire...” Upozoravaju mladića da je preterao. Jedni se slažu sa Sioranom, drugi se ne slažu. Potom se njihovi glasovi mešaju, kao da su na Krstovdanskom vašaru, da bi jedan od njih gotovo, takođe citirajući Siorana, zavapio: „Učenje o spasu ima smisla jedino pođemo li od toga da je postojanje jednako patnji.“

Tajac, jer su svesni svi da smo, kao vrsta, nemoćni, jadni, da nikako nismo kadri izmeniti svoj položaj prema postojanju i nestajanju, da „duh koji bi da sačuva svoju posebnost na svakom je koraku ugrožen od stvari na koje ne pristaje...”. Naručuje se nova tura pića, bez sokova…

Dva gospodina u autobusu živo raspravljaju – zamislite samo – o Andriću i Ljosi, odnosno o njihovim besedama prilikom dodele Nobelove nagrade.

A na jednoj svadbi kuma je u glavnoj ulozi. Šapuće – a da je čuju svi – kako su mladenci mogli još malo da pričekaju! Da se ugledaju na junake Markesovog romana „Ljubav u doba kolere”, da ljubav čekaju kao Fermina Dasa i Florentino Arisa, da... A ne ovako: mladoženja tek prvo brijanje da je imao, a mlada– juče iz školske klupe, danas „stomak do zuba”!

Na plaži, pak, tema razgovora čitalaca-turista je antologija Ljubice Arsić „Ostrvo na dva mora”. Priča „Sveci” Dina Bucatija, najčešće se prepričava. „Sveci imaju svako svoju kućicu uz obalu, sa balkonom koji gleda na okean, a taj okean je bog. Leti, kada je toplo, da se rashlade, oni se kupaju u svežim vodama, a te vode su bog...”, tvrdi veliki italijanski pisac.

E, sad, kad pomenusmo „onaj svet”, uverimo se koliko ljubitelji knjige poštuju „mesto” i „vreme”, odnosno: o kojim knjigama govore na sahranama! Da, najčešće o knjizi Emanuela Svedenborga „Nebo i pakao”. Svedenborg piše: „Anđeli koji sačinjavaju Nebesko Carstvo Gospodnje uglavnom žive na uzdignutim mestima koja izgledaju kao planine; dok Anđeli koji sačinjavaju Duhovno Carstvo Gospodnje, žive na mestima manje uzdignutim koja izgledaju kao bregovi; najzad, Anđeli u najnižim delovima Neba žive na mestima koja izgledaju kao kamene ploče.

Naravno, ovo je samo delić atmosfere kako bi izgledalo kada bismo svi čitali i pričali o knjigama. Na sreću, svi ne čitamo knjige, i sada znamo zbog čega je to dobro. Ono, teško jeste i zamisliti društvo bez onih koji čitaju samo novine, ili umrlice, ili pravna akta i sudska rešenja, ili cedulje na kojima im žene zapisuju šta da kupe na pijaci, ili koji ne čitaju ništa. I onih koji se u svakoj prilici hvale kako nisu u životu pročitali ni jednu jedinu knjigu! Takve možemo samo da žalimo, pa opet: dobro je što svi ne čitamo knjige!

*Književnik, glavni urednik časopisa za kulturu „Naš Trag” iz Velike Plane