Balkansko vežbanje govora

Članom EU se ne može postati ako postoje nerešeni problemi između susednih država, ali se u te države može putovati – čak i brže – ako je kolateralna šteta veća. Upravo je tako sa Hrvatskom. Srbi iz Hrvatske imaju probleme sa povratkom, naročito s vraćanjem u posed otuđene imovine, ali i sa diskriminacijom u zakonodavstvu i postupanjem državnih organa.

Tranzicioni otpis kolateralne štete dugo – najmanje dve generacije – odlučivaće o kvalitetu svakodnevnog života „otpisanih”. Evropa, koja je u tome imala ogromno iskustvo, posebno posle Drugog svetskog rata kada je bila preplavljena izbeglicama, mora pokazati veće razumevanje za probleme poremećene demografske ravnoteže na ovim prostorima, a što se ne svodi samo na rešavanje statusa izbeglica.

Najteže će biti na Kosovu i Metohiji, gde se živi po logici binarne isključivosti. U svakom pojedincu već se razvio nepogrešivi osećaj značenja zabranjenih mesta, uključujući i gubitak slobode govora na svom jeziku. Zna se ko može da ide na jedno ali ne i na drugo mesto, i u kom se naselju, delu grada, kafiću ili ustanovi može slobodno govoriti na maternjem jeziku. Govor ovde postaje nešto više od puke komunikacije; on poprima značenje ne samo jezika već i nadzora i kazne. Osoba koja nema slobodu govora u društvu se oseća kao u zatvoru. Kosovo i Metohija je već poprimilo osobine društva u kome vlada kvazikolonijalna narativna okupacija.

Apsurdna situacija u kojoj imate osećaj da vas maternji jezik denuncira, karakteristična je i za druge prostore zapadnog Balkana, što mnoge ljude tera u izolaciju i primorava na usamljenost. Hrvat iz Vojvodine se jada kako sedmicu pred odlazak u Hrvatsku sluša hrvatski radio, ne da bi učio hrvatski, nego da bi vežbao „govorenje hrvatskog”, i to iz straha da domicilno stanovništvo u njegovom hrvatskom ne prepozna „srpske natruhe”. Sve ovo se dešava u vreme pobede planetarnog jedinstva i nezaustavljive moći globalnih informativnih mreža.

Gubitak geografskog prostora – odnosno njegovo pronacionalno „oslobađanje” – vodi osiromašenju narativnog (kulturnog) polja. Edvard Said, nedavno preminuli arapski mislilac, Palestinac koji nije verovao u uprošćenu priču o prostoj logici binarnog isključenja Arapa i Jevreja, objašnjava da Palestinci nemaju bogato narativno polje zato što im nedostaje geografski prostor iz koga, i unutar koga, mogu slobodno da govore, da se rasterećeno samoartikulišu i nesputano samoeksponiraju. Evropski Romi su školski primer naroda koji nema slobodni prostor iz koga, i unutar koga, mogu slobodno govoriti.

Danas je teško naći intelektualca koji je imao specifičnu ulogu u društvu a da neće priznati kako se iz nekadašnjeg zajedničkog geografskog prostora napajao, i kako mu je to imponovalo. Ne treba zaboraviti da bi kulturno polje svakog naroda na ovom prostoru bilo siromašnije da se nije iz njega napajalo. Vreme je da prestanemo sa prihvatanjem greške kao istine, uz verovanje da su domaće „istorije” autentične i stvarne, te konačno „nos kulture gurnuti u blato politike”. Bez dogovora o novom značenju zajedničkog slobodnog geografskog prostora iz koga, i unutar koga, svako može slobodno govoriti – poput onoga koji postoji između Austrije i Nemačke – ne može niko računati na bogatiju kulturu. Prikrivanje kulture za pronacionalne prisne teritorije vodi u balkansku palestinizaciju kulture. Pokušaj crnogorskih vlasti da iz nastavnih planova izbace srpski jezik i necrnogorske književnike primer je balkanske palestinizacije kulture. Pronacionalne kulturne perspektive se najčešće odriču najvećeg dela vlastitog geografskog prostora.

Prvi korak pomirenja treba početi konsenzusom o povraćaju jedinstvenog geografskom prostora.

Profesor sociologije, Pedagoški fakultet u Somboru