Marže ili mažnjavanje

Da li su trgovačke marže u Srbiji zaista poput vojne tajne? I da li kupci imaju prava da znaju koliko trgovci na njima zarađuju?

Čini se da odgovor zavisi od izbora sagovornika. Jedini koji te podatke imaju, trgovci i Komisija za zaštitu konkurencije, ne žele da ih obelodane. Istini za volju trgovci na to i imaju pravo, pa obavijene velom poslovne tajne visine marži ostaju na sigurnom, daleko od očiju kupaca. Nejasno zbog čega. Ako državu nije „sramota” da kaže – moja „marža” kroz PDV iznosi 18 odsto, zbog čega je trgovcu ispod časti da taj procenat saopšti javno.

Borci za prava potrošača, s druge strane, upiru prstom u trgovce i prozivaju ih da upravo nerealno visokim maržama ostvaruju ogromne profite. Tvrde da za pojedine proizvode iznose i više od 40 procenata!

Običan čovek od tih priča nema ništa. Prvo što mu padne na pamet jeste da je to strana reč za koju nije ni siguran šta znači, pa i ne zna zapravo koliko ga trgovac „odere”. Ironično, onome koga to ne zanima maržiranje zvuči kao mažnjavanje. Ipak, svakom potrošaču bi bilo zanimljivo da kada nešto plati 100 dinara zna koliko se tu trgovac ugradio i na njemu zaradio. Ali, ne jedino on, već i proizvođač ili uvoznik.

Stručnjaci će ponovo održati čas ekonomije na tu temu i podsetiti da bi tržište trebalo da bude slobodno i da svako ima prava da cene i marže formira samostalno. I to je tačno, ali ipak ima nečeg čudnog u tome. Iz jednog prostog razloga u Srbiji ta priča ne pije vodu.

Da živimo u uređenom sistemu sa razvijenom konkurencijom i velikom mogućnošću izbora, ne bi bilo problema. Da svako od nas može da kaže – ne želim ovde da kupujem, jer je skupo, zato idem kod drugog prodavca – situacija bi bila idealna.

Ali, prinuđeni smo da uglavnom kupujemo kod jednog ili dva trgovca. Da ovde postoji još nekoliko velikih, stranih trgovinskih lanaca koji bi takođe otvorili prodavnicu na svakom ćošku, tek onda bismo imali pravu mogućnost izbora. A slobode nema bez izbora između više različitih mogućnosti. Tako je u politici, tako je u ekonomiji, tako bi trebalo da bude i kada krenemo u supermarket. Naša realnost daleko je od modela iz udžbenika ekonomije. Monopolizovano i kartelizovano tržište nije ni blizu priči o slobodnom izboru potrošača, a konkurencija postoji jedino u reklamama za sniženja, dok su, zapravo, razlike u cenama minimalne.

Nevolja je utoliko veća što je prva asocijacija na visoku maržu uvek supermarket u komšiluku. Drastično više u cenu se ugrađuju drugi. Dovoljno je da pogledamo garderobu koju plaćamo više nego žitelji Beča.

Ima li rešenja? Može li država da lupi šakom o sto i da propiše visinu marži?

Ipak, to nije dobro rešenje. Ne treba stvarati stereotip o državi kao spasiocu od monopola i kartela. Jer, kako onaj ko ih je napravio može da ih i „rasturi”.

Postoje, međutim, dve zlatne reči – zdrava konkurencija. Mi i dalje živimo u zagušljivoj tržišnoj sobi punoj dima. Možda još nije kasno da širom otvorimo vrata i prozore kako se ne bismo ugušili od marži i svakojakih ucena. Zato otvorimo granice ne bi li došlo još nekoliko novih tržišnih igrača.