Drugo poluvreme

Dramski umetnik Dragan Vujić Vujke svoje slobodno veče u nedelju, 10. decembra, u 23 časa obeležiće posebnim programom pod nazivom "Poslednji dorćolski romantik", na matičnoj sceni Pozorišta na Terazijama. Povod je dvadeset godina bavljenja glumom i 45. rođendan. Biće to prilika da sa svojim kolegama, prijateljima i publikom na poseban način proslavi dva značajna događaja.

Autorsko veče Dragan Vujić održaće u pauzi između dve predstave i probe mjuzikla "Neki to vole vruće". Nedavno je nastupio u brodvejskom hitu "Čikago" na matičnoj sceni, a u pozorištu "Boško Buha" priprema predstavu "Ko je smestio Deda Mrazu". Postoji i jedna predstava, otkriva naš sagovornik, koja je njegova ljubav. Reč je o mjuziklu "Lutka sa naslovne strane" čiji povratak na scenu priželjkuje. Mjuzikl jeste, kako voli da kaže, splet okolnosti, ali žali što retko igra dramu jer je ona njegova velika ljubav, a voleo bi da se predstavi i u drugim žanrovima.

– Kada glumac krene da obeležava jubileje, znači da počinje da igra drugo poluvreme svog života. U nedelju, 10. decembra punim 45 godina života i dve decenije bavljenja ovim poslom. Zato smatram da je to dobar povod da napravim neformalnu promociju moje poezije, jer nemam nameru da tražim nekog izdavača koji će da štampa zbirku. Moja ambicija je isključivo pozorište. Kada se osvrnem iza sebe, imao sam oko 48 premijera. Spadam u one ljude koji se ujutro probude i prvo pomisle da su srećni i zadovoljni jer rade posao koji vole. Gluma mi je donela dosta napora, odricanja, ali i mnogo lepih poznanstava i prijateljstava – kaže Vujić.

Tokom karijere Dragan Vujić ostvario je veliki broj uloga, pa ipak, svet i dalje gleda očima dečaka. Nepopravljivi je romantik, a da će biti glumac znao je još u ranom detinjstvu.

– Od onih sam osoba koje, čini se, ne žele da odrastu. Kombinacija sam Tom Sojera i Dorijana Greja, jer radeći ovaj posao i upoznajući priču o glumi i bavljenju umetnošću shvatio sam da smo velika deca, jer se igramo ljudskim karakterima. Čini mi se da sam na jedan pozitivan način sproveo u delo nešto što sam želeo u detinjstvu i mladosti. Pozorišnu akademiju sam završio u Novom Sadu, živeo od jedne plate, snalazio se kako sam znao i umeo, zahvalan sam svojim roditeljima na svemu što su mi pružili – kaže naš sagovornik.

U jednoj TV emisiji Aleksandar Đorđević predstavio je Dragana Vujića kao srpskog Robina Vilijamsa, što je doživeo kao kompliment. Dugo godina njegova vila vodilja bio je Deni Kej, glumac i ambasador UN, a u ranoj mladosti želeo je da ima šou u kome bi kao Arsenio Hol pevao i glumio uživo.

– Retki su takvi ljudi kao što je Deni Kej. Što se tiče ove umetnosti, sve sam probao na ovakav ili onakav način. Radio sam na televiziji, filmu, u pozorištu, sinhronizovao crtane filmove, prevodio tekstove, pišem poeziju, pripremam kabare. U ovom trenutku čini mi se da je moj idol Džek Nikolson, jer živi život punim plućima. Poslu prilazim sa preteranom pedantnošću, profesionalnom odgovornošću i tačnošću – otkriva umetnik.

Dragan Vujić je uz sve to i perfekcionista, a kao manu u svom  karakteru ističu nestrpljivost.

– Nestrpljivost je moja i poslovna mana i privatna mana. Uvek sam pokušavao da sebe, kako kaže Dostojevski, skupim u jednu tačku, da tu svoju osobinu nekako modifikujem međutim, moram priznati – teško mi ide. Sa druge strane, ta nestrpljivost je deo moje želje da brže dođem do cilja, ali isto tako znam da do cilja može da stigne samo onaj ko ga ima. Znam uspešne ljude, neki komedijaše, poput Pitera Selersa ili Zorana Radmilovića, koji su bili teški ljudi. Taj moj perfekcionizam očigledno nailazi na veliki bunt, od toga potiče i priča o meni da sam mrgud, a ja definitivno to nisam... Bar mislim...