Srpski izuzetak

U engleskom i francuskom diplomatskom rečniku reč „izuzetak” (exception) koristi se da označi zemlje sa snažnom individualnošću na međunarodnoj sceni ili, jednostavno, čija politika se bitno razlikuje od većine.

Značenje „švajcarskog izuzetka” verovatno nije potrebno posebno objašnjavati. „Skandinavski izuzetak” čini grupa zemalja osobenih po svom socijalnom i političkom uređenju a, među njima, izdvaja se Norveška koja je uz Švajcarsku jedina zapadnoevropska zemlja koja je odlučila da ostane izvan Evropske unije.

Ovu privilegiju imala je i druga Jugoslavija, jedna od retkih evropskih zemalja koje su uspele da ostanu van blokovske podele i tada je „jugoslovenski izuzetak” bio oznaka za njenu specifičnu unutrašnju i spoljnu politiku. Šezdesetih godina dvadesetog veka politika generala De Gola stvorila je „francuski izuzetak” u zapadnom bloku kada je Francuska napustila vojne strukture NATO-a, počela otvaranje prema istoku kontinenta i snažno zagovarala evropsku integraciju koja će biti nezavisna od supersila, odnosno „Evropu od Atlantika do Urala”.

Globalizacija i kraj „hladnog rata” stavili su tačku na mnoge dotadašnje „izuzetke”. Jugoslavija je nestala, Nikola Sarkozi je vratio Francusku u okrilje evroatlantske „porodice”, većina skandinavskih zemalja je ušla u EU, a Švajcarska je ostala neutralna ali je ušla u PFP i šengenski sporazum. Švedska, Finska i Austrija su i dalje neutralne, ali su ušle u EU, a kroz članstvo u Partnerstvu za mir snažno nastoje da utiču na politiku NATO-a. Cena razlika i izostanka iz evropske i evroatlantske integracije postala je visoka i samo bogate zemlje okružene „prijateljskim granicama” mogu sebi da priušte odsustvo iz EU ili NATO-a.

Bivše istočnoevropske zemlje se nisu dvoumile posle raspada Varšavskog pakta i gotovo sve su danas članice NATO-a i EU ili su na putu da to postanu. Čak je i Rusija izgradila razgranate partnerske odnose sa ovim organizacijama. Kini je bila potrebna samo jedna generacija da od „žarišta revolucija u trećem svetu” postane stub savremenog međunarodnog poretka. Tekući talas promena u arapskom svetu do sada je odneo sa političke scene i mnoge političke režime i lidere koji su svojevremeno bili simboli razlika u trećem svetu i nosioci ideje nesvrstanosti.

Jedna od retkih evropskih zemlja koja nije našla svoje mesto u ovim promenama i koja plaća visoku cenu svog „izuzetka” ostala je Srbija. „Srpski izuzetak” je nastao u vreme kada su pad Berlinskog zida i promene u istočnoevropskim zemljama odneli sa istorijske scene Istočni blok, SSSR i komunizam u Evropi. Iako ove promene nisu prošle sasvim nezapaženo ni u SK Srbije,odnosi koji su tada vladali u njemu i poodmakli proces raspada Jugoslavije ostavili su ovu republiku u ulozi „poslednjeg bastiona komunizma u Evropi”, stereotipu kojeg se ni danas nije potpuno oslobodila. Građanski rat u SFRJ će tome dodati i imidž „agresora”. Da on i danas postoji i utiče na politiku prema Srbiji podsetio je nedavni susret Jadranke Kosor i Hašima Tačija.

Dejtonski sporazum doneo je i prvu pobunu protiv „srpskog izuzetka” u samoj Srbiji, proteste u zimu 1996/97. na kojima su učesnici nosili zastave zapadnih zemalja i transparent „Beograd je svet”. Taj cilj je, smatralo se, postignut oktobra 2000. godine i Srbija je poverovala da se konačno svrstala u red demokratskih zemalja i da će brzo „ući u Evropu”. Ima više razloga što se to nije dogodilo, između ostalog i zbog sporosti reformi koje su usledile i nespremnosti ili nesposobnosti srpske političke klase da se suoči sa stereotipom o „zemlji koja je odbila da se promeni”. Dobrodošlica novoj Srbiji trajala je dosta kratko i „čim su ovacije utihnule” počeli su da stižu novi zahtevi i uslovi.

Danas preovlađuje mišljenje da ni posle jedanaest godina Srbija nije daleko odmakla: u Savet Evrope primljena je tek posle ubistva Zorana Đinđića, nekoliko godina kasnije nevoljno je postala član Partnerstva za mir dok je tek krajem 2009. dobila „beli šengen” i podnela kandidaturu za članstvo u EU. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je sklopila 2007. ali njega ni danas nisu ratifikovale sve članice unije. Okružena članicama EU i NATO opredelila se za „oslonac na četiri stuba” u spoljnoj politici, članstvo u EU i politiku vojne neutralnosti, status koji su postigle nekadašnje članice EFTA i nijedna bivša socijalistička zemlja do sada. Da ne bude sasvim različita od drugih pobrinuli su se njeni teniseri i predsednik koji voli da širi evrooptimizam na zapadnom Balkanu.

Srbija posle Miloševića nikada nije povela ozbiljnu raspravu o svom položaju i svojim ciljevima u posthladnoratovskom i postjugoslovenskom svetu dok je koaliciona politika prepustila zaboravu devedesete i građanski rat u Jugoslaviji. Iako se opredelila za „ulazak u Evropu” nije uspela da zaustavi logiku raspada Jugoslavije: DZ SCG se raspala 2006. a Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine. Zadržala je prijatelje u Rusiji i Kini, obnovila prijateljstvo sa nesvrstanima, uz mnogo napora je uspela da pomeri napred odnose sa EU ali ne i sa SAD.