Top fore i bose noge

Postoji li srpski „matematički gen”?

Među matematičarima je popularna urbana legenda koja tvrdi da je Saul Kripke – koji je u tinejdžerskom uzrastu, živeći u nekoj zabiti u Ohaju, rešio, do tada nerešen, značajan problem iz matematičke logike – dobio od Vilarda Kvajna, jednog od najvećih matematičkih logičara svoje epohe, preporuku za čuveni Harvardski univerzitet. Preporuka se sastojala od dve rečenice: „Ovo je Saul Kripke, najveći logičar svih vremena. Ne možete mu ništa nauditi!”

Svaka urbana legenda je poput basne – poučna priča, s tim što ljudi u njoj zamenjuju životinje. Ova basna sadrži jasnu poruku: „Ljudi nisu problem, problem leži u sistemu!”

Šta su joj pouke?

Prvo, u njoj je odgovor na – namerno „novinarski”, što znači preterano i patetično, intonirano pitanje.

Da, „srpski matematički gen”postoji. Jedino što izraz treba shvatiti metaforički, preneseno, kao nešto poput talenta. Postoji, dakle, srpski talenat za matematiku i apstraktno mišljenje. Moguće je da to ima veze s tezom jednog velikog srpskog pesnika koji veli da se tamo gde nedostaje materijalno blagostanje otvara put duhovnosti.

Dokaz za to je skoro očigledan. Naši mladi matematičari na velikim takmičenjima zaostaju, od zapadnih zemalja, jedino za SAD i Nemačkom. Možda ćete se začuditi ali ostalih desetak mesta pre nas zauzmu Azijci. Izgleda da je „gen”kod njih još izraženiji.

Stožer, ratni štab ove operacije, mladima je napravljen oko Matematičke gimnazije, gde najbolji profesori matematike – najčešće ne samo stručnjaci nego i entuzijasti – uz saradnju s vrhunskim naučnicima sa univerziteta okupljaju mlade, praktično decu i tako ih uvode u jednu vrstu univerziteta za mlade.

Taj sistem se pokazao zapanjujuće delotvornim. Očigledno neke oblasti, tačne nauke pre svega, zahtevaju rad na talentu, u veoma ranom uzrastu, u kome se i dostižu najveći uspesi.

Rezultat nije izostao. Mimo već znamenitih takmičarskih uspeha – to naša sportska nacija nekako najviše zapaža – oni koji prođu kroz univerzitet za mlade, bilo da je to Matematička gimnazija, bilo da su to neke od specijalizovanih škola u drugim urbanim centrima Srbije ili kursevi koje organizuju naša uspešna matematička društva, čine vrh svih naših univerziteta.

Lavovski procenat profesora naših univerziteta iz oblasti tačnih nauka prošao je ovakve škole. Mnogi od njih su uspešni i u oblastima koje nemaju nikakve veze s matematikom – kao da je „matematički gen”upotrebljiv još kojekuda. Mnogi, i to nažalost, rade na vrhunskim svetskim univerzitetima, a u novije vreme i u finansijskim korporacijama i ekonomiji, učestvujući značajno u stvaranju blagostanja najbogatijih nacija sveta, američke naravno i pre svega.

Međutim, neki posebni efekti po naše nacionalno blagostanje se ne vide.

Isto tako, lako je primetiti da se odmicanjem generacijskog vremena prednost od „topa fore i pešaka već povučenog na e4”, koju imaju naša deca obdarena „matematičkim genom”, postepeno topi do teškog remija ili gubljenja partije.

Ovde stižemo do druge pouke basne s početka, do pouke o sistemu.

S jedne strane, oni koji su nadareni, kao ni njihovi učitelji, nemaju skoro nikakav uticaj na sistem.

S druge strane, „nasuprot” njima, leži zastareo društveni i ekonomski sistem, ali i isti takav sistem vrednosti koji ne ume da ih ispravo prihvati i iskoristi. Otmeno to se kaže „sistem nema apsorpcionu moć”, a prostački da se radi o socijalno-političkoj impotenciji. Naš sistem je lako objasniti istorijskim zaostajanjem srpskog naroda, ali ga je teško opravdati. Valjda neko ko zaostaje ima prednost da može bar da „prepiše” recepte uspešnih?

Za kraj, jedna anegdota.

Ona veli da su se naš i italijanski izvoznik cipela – nećete verovati ali mi smo nekada proizvodili i mlazne avione, a kamoli cipele – našli istovremeno u nekoj centralnoafričkoj zemlji. Stanovnici su, uglavnom, i to ne samo zbog vrućine, išli bosi. Naš trgovac je razočarano poslao teleks u Beograd: „Ovde nema posla, svi su bosi i siromašni”. Italijanov teleks je glasio: „Ovo je sjajno tržište, niko nema cipele!”