Najbolji i u Kembridžu

Bio je đak generacije u Matematičkoj gimnaziji, nedavno je proglašen najboljim studentom prve godine na Kembridžu! I dvostruki dobitnik Svetosavske nagrade. Devetnaestogodišnji Luka Milićević u slobodno vreme voli da igra fudbal i bilijar.

Osvojio je četiri zlatne medalje (matematička olimpijada, dve matematičke balkanijade i astronomska olimpijada) i šest srebrnih (dve na matematičkim olimpijadama, jednu na matematičkoj balkanijadi, jednu na informatičkoj olimpijadi, jednu na astronomskoj olimpijadi i jednu na svetskoj naučnoj olimpijadi).

Ko zna koliko bi ih zavredio na domaćim nadmetanjima, na kojima je uvek blistao, ali se odličja ne dodeljuju?

Jedno od najdražih priznanja, u vidu kratke čestitke, stiglo je, upravo, iz Kembridža u Matematičku gimnaziju: „Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da je vašem nekadašnjem učeniku, Luki Milićeviću, dodeljena nagrada First Class for Part IA of the Mathematical Tripos. Oduševljeni smo što imamo takvog izvrsnog studenta.”

Šta na to kaže Luka Milićević koji ovih vrelih avgustovskih dana boravi u Beogradu?

„Činjenica da sam na prvoj godini studija postigao najbolje rezultate iz matematike na Univerzitetu Kembridž i nagrada Persi Pemberton koju mi je dodelio koledž Triniti kao najboljem studentu prve godine za mene predstavljaju najznačajnije uspehe koje sam postigao. Ujedno me i motivišu da nastavim da radim kao i dosad, jer znam kakvi su ljudi bili studenti i članovi Trinitija, između ostalih i Isak Njutn. Ipak, ne volim previše da razmišljam o tome, jer treba misliti na buduće uspehe i ne zaustavljati se na prethodnim”, skromno odgovara mladić koji je minulih godina svojim znanjem proslavio Srbiju. S još šestoricom drugara iz „tima snova”lane se otisnuo da nastavi školovanje u Velikoj Britaniji.

U Kembridžu ste naišli na izvanredan prijem? Kako se osećate? Jeste li zadovoljni studijskim programom?

Jako sam zadovoljan kako izgledaju studije na Kembridžu, pre svega mislim na akademski aspekt, koji je bio i razlog mog odlaska u Englesku. Studijski program je sjajan, a kada poželim da učim van njegovih okvira, profesori su uvek radi da me upute na pravu literaturu, i da mi objasne ono što me zanima. Naravno, celokupan utisak čine topla dobrodošlica te prijatna i podsticajna atmosfera upotpunjena građevinama u kojima se znanje stiče već vekovima. Takođe mi se dopada to što su predavanja organizovana po trimestrima, što mi omogućava da u Srbiji godišnje provedem bar pet meseci.

Zašto ste se opredelili za Matematičku gimnaziju? Šta je to prevagnulo?

Na gradskom takmičenju u šestom razredu sam prvi put čuo da će se pri Matematičkoj gimnaziji formirati ogledna odeljenja sedmog i osmog razreda osnovne škole. Odmah mi je bilo jasno da je to ono što želim. Jednostavno, znao sam da su prirodne nauke ono čime bih voleo da se bavim.

Imaju li Srbi gen za matematiku?

U Srbiji sam upoznao dosta ljudi koji su veoma talentovani za matematiku, ali moram da priznam da je većina mojih poznanika iz specijalizovanih škola, i da zbog toga ne bih mogao na pravi način to da procenim.

Ako ih uporedite s mladima iz drugih zemalja, a sada ste u takvoj prilici, gde biste ih svrstali?

Mislim da bi bilo kakvo rangiranje ovakve vrste zavisilo od predrasuda. S druge strane, i među mladim ljudima iz drugih zemalja uglavnom poznajem ljude koji su jako talentovani pa mi je gotovo nemoguće da ih poredim na taj način.

U kojem uzrastu ste zavoleli računanje i brojeve?

Brojeve volim, ali ne volim da računam. Nisam zapravo ni znao da računam pre polaska u školu, tako da pretpostavljam da je to bilo doba kada sam ispoljio interesovanje za matematiku.

Da li ste zadovoljni znanjem koje ste u Srbiji stekli? A podrškom države školi koju ste pohađali? Biste li išta promenili?

Veoma sam zadovoljan znanjem koje sam poneo iz škole. Na početku studija sam znao više od većine svojih kolega s prve godine. Međutim, kako predavanja i konsultacije odmiču ova se razlika brzo smanjuje, ali pomaže na početku.

Koliko sam upućen, država trenutno znatno ulaže u Matematičku gimnaziju, koja je proglašena školom od nacionalnog značaja. Doduše, ni ranije, kao đak nisam osećao da postoje problemi, uprava ih je uspešno rešavala, a za matematiku su uglavnom dovoljni dobar profesor, papir i olovka. Fizičari su imali problema zbog nedostatka sredstava za eksperimentalne vežbe, ali je prošle godine škola dobila nove instrumente, tako da je taj problem rešen.

Kakav ugled uživaju mladi srpski matematičari među vršnjacima na međunarodnom takmičenjima?

Ne bih rekao da uživamo neki specifičan ugled, ili bar ja to nisam primećivao. Nakon takmičenja se ljudi uglavnom druže i ne pričaju previše postignutim rezultatima. Pošto se mi najviše družimo s učenicima iz bivših jugoslovenskih republika, mogao bih da kažem da nas oni veoma cene.

Koliko ste se dugo pripremali za pojedina nadmetanja, posebno za olimpijade? Je l` bilo naporno? Da li ste ikada pokajali?

Pripreme pred olimpijade organizuju Matematička gimnazija i Društvo matematičara Srbije. One najčešće traju oko dve sedmice, koliko se intenzivno priprema i većina ostalih timova. Kao i u sportu, treba tempirati formu. Nikada nije bilo naročito naporno, jer je bilo veoma zanimljivo.

Ne vidim zbog čega bih žalio, s obzirom na to da sam imao priliku da radim ono što volim i da putujem po svetu.

Šta sve valja naučiti i čega se sve odreći da bi se stiglo do zlatne medalje? I do Kembridža, svakako?

Sumnjam da postoji recept za tako nešto, s obzirom na to da je na vrhunskim takmičenjima veći akcenat na ideji, jer gradiva nema mnogo. To je još izraženije na prijemnom ispitu za Kembridž, zapravo, profesori tog univerziteta kažu da nema nekog smisla pripremati se za upis, pripreme su u stvari ceo proces prethodnog obrazovanja.

Koliki udeo u tome je imalo svakodnevno učenje u školi, a koliki dodatno vežbanje? A profesora koji su vas pripremali za takmičenja?
Sve od navedenog ima udela, verovatno je individualni rad najbitniji, jer bez njega, predavanja uglavnom nemaju efekta. Međutim, to nikako ne umanjuje udeo profesora, oni svakodnevno razvijaju naš način razmišljanja bez koga uspeh ne bi bio moguć. Naravno, dragocena su bila i iskustva predavača koji su učestvovali u završnim pripremama jer su i sami bili veoma uspešni takmičari.

Nameravate li jednog dana da se vratite u Srbiju? Šta bi trebalo sve uraditi da najbolji ostanu ovde? Ima li za to nade?
Nameravam da se vratim jednog dana, voleo bih da budem profesor i da radim s talentovanim đacima, kao što su mnogi sjajni ljudi radili sa mnom. Međutim, još nisam upućen u probleme vezane za fakultetsko obrazovanje u Srbiji, tako da ne bih mogao da kažem šta bi trebalo da se promeni.

Na koga se od srpskih i svetskih velikana ugledate? Iz kojih razloga?

Nemam neki konkretan uzor, više se rukovodim time da želim da radim ono što volim, i videću kuda će me to odvesti.

U čemu se matematičari razlikuju od ostalih naučnika? Da li samo po tome što su više usamljeni?

Verovatno bi mogli da se razlikuju po bistrini misli, jer matematika, kao oblast koja se često bavi veoma apstraktnim problemima koji zahtevaju izrazit formalizam, to zahteva.

Ne bih rekao da su matematičari posebno usamljeni, to je samo stereotip. To što neko zahteva mir i tišinu dok radi, ne znači da je usamljen.

Volite da vas zovu srpskim matematičarem, što često čine?

Simpatično mi je kada čujem da mi se ljudi koji ne znaju kako se zovem tako obraćaju i drago mi je što članovi koledža znaju odakle sam.