Više od 350 medalja

Te, kažnjeničke, 1993. godine do nogu smo potukli ostatak Evrope. Pritvornu i prepredenu Staru damu koja nas je, s mlađom prekoatlantskom rođakom, izopštila iz sveta. Za naše dobro, jamačno. (Nikada se ne kažnjava za tuđe.)

Od petoro evropskih srednjoškolaca koji su te kažnjeničke godine stekli indeks slavnog Kembridža, troje je bilo iz Beograda. Iz Srbije, brale!

Ostalo je ušlo u mitologiju.

Ko je mogao da poveruje da će daleke, srećne 1966. godine, na brdovitom Balkanu, u Srbiji „među bunama, među šljivama”, izniknuti nesvakidašnja uzor-škola, Matematička gimnazija, čije se ime s poštovanjem izgovara u svim krajevima sveta?

A to desilo se u zdanju pod zaštitom države (za razliku od same ustanove), u Ulici kraljice Natalije 37 (bivšeg Narodnog fronta) u Beogradu. U zadužbini Perse i Riste Milenkovića, zdanju podignutom 1929. prema zamisli arhitekte Vladimira Popovića, a sada u vlasništvu grada Beograda.

Sa overenim svedočanstvom završenog četvrtog razreda u minule četiri i po decenije odatle je izišlo 5.500 srednjoškolaca. I to kakvih! Na olimpijadama i balkanijadama osvojili su više od 350 medalja, i taj zbir se neprestano povećava. U toku je astronomska olimpijada, očekujte još poneku.

Milan i Teodor

U svetu nema mnogo sličnih srednjih škola, podseća mr Srđan Ognjanović, sadašnji direktor. Dirigentsku palicu preuzeo je od prof. dr Milana Raspopovića, koji je toj stolici proveo 31 godinu i jedan mesec (najduže u domaćoj prosveti) i pobrao najveće uspeh. I dan-danas se stariji čitaoci „Politike” začude kada ih obavestimo da je otišao u zasluženu mirovinu, u kojoj neumorno piše nove udžbenike (do sada deset miliona primeraka)!

Najsličnija beogradskoj je moskovska, na koju se ovdašnja ugledala. Sovjetsku je utemeljio jedan od najvećih svetskih matematičara dvadesetog veka, Andrej Nikolajevič Kolmogorov, a jugoslovensku uvaženi matematičar, akademik Vojin Dajović. Ali, po uspesima koji se najčešće iskazuju zbirom medalja u nizu, sigurno je ispred svih u svetu sa istim ili srodnim obrazovnim usmerenjem.

Imaju li Srbi višak „matematičkih gena”? Da. Kako se to dokazuje? Naučno nikako, iskustveno dakako.

Prelistate li elektronske zapise Matematičke gimnazije u Beogradu, koja u septembru slavi 45 godina hvale vrednog postojanja, uverićete se i sami.(Preporučujemo, svakako, da pročitate viđenja prof. dr Milana Raspopovića, prof. dr Milana Božića i mr Srđana Ognjanovića.)

Znate li, možda, ijednog srpskog olimpijca koji se tri puta zaredom okitio zlatnom kolajnom? Ne, nije Jasna Šekarić, koja je smirenom rukom i okom sokolovim donela našoj zemlji više odličja nego ijedan sportista.

Nije sportista, iako se i srcem i umom nadmeće za svako svoje i srpsko pozlaćeno odličje. Teodor fon Burg, učenik četvrtog razreda škole kojom bi se svaki narod, pa i najbogatiji i najmoćniji, ponosio treću godinu uzastopce u Srbiju, donosi medalje najplemenitijeg kova, a nijednom ga nismo pozdravili na balkonu Gradske skupštine ili na pozornici ispred skupštinskog doma.

I nijednog drugog đaka koji je – odlazeći iz prestonice da se nadmeće na olimpijadama iz matematike, fizike i informatike – stizao s nekom od tri najvrednija priznanja. Na mlađane junake (najčešće maloletnike) koji se s vršnjacima nadgornjavaju svojim malenim sivim ćelijama u glavi malo ko se ugleda. Uzori su devojke i momci brzih nogu, snažnih mišica i oštrog vida.

Još od vremena starih Latina pretpostavlja se da u zdravom telu stanuje zdrav duh. Da li je to dovoljno za najviša svetska postignuća?

Udovi i glave

„Mi jesmo malobrojan narod, ali očigledno nadaren za muziku, slikarstvo, sport, pa i matematiku”, ubeđen je mr Srđan Ognjanović. „To ne posvedočuju samo podvizi naših đaka na takmičenjima. Na visokim položajima čuvenih univerziteta, kompanija i banaka nalaze se ljudi poreklom iz Srbije.”

Znate, svakako, za olimpijsko znamenje od pet isprepletenih krugova? Pet spojenih kontinenata. Nema šestog beočuga, čak ni u srpskom slučaju!

Svako će bez oklevanja ponoviti izanđalu rečenicu da su sportisti srpski ambasadori u svetu. Malo ko će pomenuti da našu zemlju podjednako uspešno zastupaju mlađani matematičari, fizičari, informatičari i drugi. Na svetskim takmičenjima i međunarodnim olimpijadama.

Javna glasila se utrkuju da u udarnim minutima i na naslovnim stranicama razglase svaku sportsku pobedu. I najčešće stidljivo i skromno postignuća na nadmetanjima iz obrazovanja. Znanje ostaje po strani, iako je decenijama najvredniji izvozni proizvod Srbije. Još od sedamdesetih prošlog veka kada su reke visokoobrazovanih počele da otiču preko granice.

Prošetate li internetskim stranicama cenjenih univerziteta, instituta i laboratorija u svetu naići ćete na desetine veoma uticajnih naučnika iz ovih krajeva.

Za pripreme i boravak učesnika (i priličnog broja zvaničnika) na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu, kako je nedavno objavljeno, prikupljene su neophodne pare. Nekolike kompanije se nimalo nisu ustezale drešeći kesu. Da li se iko zapitao kako se spremaju osvajači medalja na matematičkim, fizičarskim, informatičkim i ostalim olimpijadama?

Kao u obredima prizivanja kiše, uoči svakog odlaska ponovi se stidljivo zapomaganje za novčanom pomoći. Zar mladi pametnjakovići (uglavnom maloletnici), s kojom bi Srbija brže napredovala trčeći u evro-unijski zagrljaj nego ma čijim najbržim nogama, ne zavređuju da budu rame uz rame s proslavljenim sportistima? Svakako.

Izjednačimo, dakle, mišice (na udovima) i vijuge (u glavama)! Barem za početak.

Veliki nemački matematičar iz 19. stoleća, Leopold Kroneker, jednom je zapisao: „Bog je stvorio cele brojeve, a sve ostalo delo je čoveka”.