Unuke može da gleda samo na slikama

Nekada sesmatralo da je progonstvo, posle smrtne presude, najveća kazna koja može zadesiti čoveka. Međutim, u slučaju šezdesetogodišnjeg Zorana Miloševića, ta prastara sankcija nadgrađena je paradoksalnim pikanterijama, dramaturgijom apsurda i neverovatnim postupcima slovenačkih vlasti. 

Ovaj mašinski tehničar rođen je na beogradskom Dorćolu gde je, u Dubrovačkoj ulici broj osam, proživeo detinjstvo i mladost, da bi, 1992. godine, bio proteran iz Maribora, grada u kojem se skućio i stvorio porodicu. Očajavajući na rodnom, beogradskom asfaltu, Milošević je već dve decenije beskućnik, vlasnik izbegličke legitimacije kojoj je važenje isteklo, i posednik zdravstvene legitimacije koju nadležna zdravstvena služba neće da mu overi.

U čaršiji poznat kao „Slovenac“, Zoran je jedan od oko 26.000 „izbrisanih“ građana Slovenije kojima su poništena sva dokumenta, bilo kakav egzistencijalni status i pravo na dalji život i rad u novostvorenoj podalpskoj državi.

Gospodin Milošević, kojem je prezime dodatno zabiberilo svu muku, izbačen je iz Slovenije kao ponosni otac jedanaestogodišnje Maje i godinu dana mlađeg Aleksandra, a danas već ima dva unuka, petogodišnjeg od ćerke i jednogodišnjeg od sina, koje, s mešavinom radosti i suza, može da gleda samo na slikama.

Opisivanje svog začaranog životnog kruga Zoran je počeo 1978. godine kada je, kao majstor za održavanje liftova u „Davidu Pajiću“, otišao na rad u mariborski servis ove firme, a na poziv tamošnjih opštinskih vlasti. Posle dve godine ženi se Mariborčankom Zlatkom Cafnek koja mu rađa dvoje dece, a sudskim rešenjem dodeljuje mu se četvorosobni kadrovski, opštinski stan. Predratno slovenačko-srpsko prepucavanje, osamostaljenje dežele i obračun JNA i slovenačkih teritorijalaca proživljava bez problema, kao „lojalni“, ali i „priznati“ građanin koji glasa na izborima.

Četvrtu operaciju kolena, teško povređenog na radu 1986. godine, obavlja u Beogradu 1990. godine, zbog čega putuje u rodni grad, na kontrolne preglede. Na katolički Uskrs 1992. godine vraća se preko Mađarske, na slovenački granični prelaz Dolga Vas gde mu carinici, u njegov pasoš, udaraju široki pečat sa velikim slovima „uničeno“ (poništeno)! Tada još nije znao da je, zakonskom silom države Slovenije, „poništeni“ Mariborčanin kojem je zabranjen pristup kući i porodici i ulazak u zemlju.

Na Bogojavljenje sledeće godine ušunjao se u Sloveniju preko austrijskog prelaza Špilfeld jer se pregled voza u kojem je bio obavljao tek kad kompozicija krene od granice prema Mariboru. Policija ga pušta da ode kući uz uslov da se sutradan javi na informativni razgovor. Dolazi u svoj prazni stan i čeka: pojavljuju mu se deca koja se, u suzama, lepe za njega, „kao pauci“, kako kaže. Policija ga šalje u Beograd po izvesna dokumenta kako bi mu dozvolili da zatraži slovenačko državljanstvo.

Po povratku, plaća taksu od trista maraka i čeka rešenje. Posledvadesetak dana policija ga satima ispituje, a posle brifinga policijski oficir Burjan, kaže Milošević, pred njim diktira sudiji za prekršaje odluku o proterivanju. Miloševića izbacuju na Dolgoj Vasi sa „zelenim“, slovenačkim pasošem za strance.

Ali, „liftadžija“ kojeg zna ceo Maribor, neodustaje. Sa legitimacijom novinara-saradnika izbegličkog lista „Odgovor“ traži od slovenačke ambasade u Skoplju da mu se izdaju akreditivi kao stalnom dopisniku tog lista iz Slovenije. Blagoslovom tadašnjeg ministra informisanja Jelka Kacina u dva navrata dobija traženu akreditaciju, ali na Dolgoj Vasi dva puta dobija identični odgovor: „Nećeš ući u Sloveniju ni da ti Kučan potpiše odobrenje“!

Nova, bizarna prilika da se probije do kuće ukazuje mu se 1996. kada supruga Zlatka traži razvod a slovenački sud mu upućuje poziv na beogradsku adresu. „Odlično, potpisaću razvod samo da vidim ćerku i sina“, pomislio je Zoran, ali graničari na Dolgoj Vasi, prilikom svakog od pet pokušaja, kažu mu: „Nećete proći, uničeni ste“.

Telefonski kontakt sa decom ima od pre nekoliko godina što je za njega velika uteha, jer, kaže, mnogi njegovi „izbrisani“ sapatnici ili su pomrli ili su „prolupali“. Brak je sudski razveden, žena mu se preudala, prodala njihov stan i kupila kuću. Sin Aleksandar, koji još nosi žigosano očevo prezime, kaže mu da više nema snage i da će uzeti prezime svoje supruge.

Zoran je i danas na čekanju, međutim, optimističniji je nego ikad: kaže da je Ustavni sud Slovenije, posle međunarodnih pritisaka, poništio sporni zakon i da je već nekoliko puta bio u slovenačkoj ambasadi gde mu je gospodin Lunežnik, policijski ataše, obećao pomoć. Kivan na državu Srbiju koja, tvrdi, ništa nije uradila da zaštiti prava „izbrisanih”, on želi da se vrati u Sloveniju gde će živeti uz decu i unuke jer su mu oni sve što ima.