Hleb i kruh

Sve ređe čujem da je neko jugonostalgičan. Vreme naravno čini svoje. Osim što prolazi, poslednjih decenija nas sabija u tesnac, država je sve manja, radimo sve više, a para sve manje, popodne nam se skvrčilo na svega nekoliko sati kada treba popričati sa decom i vaspitati ih, ako ih zateknete kod kuće, ako ne, onda im pošaljete SMS. Nemoj slučajno da piješ, ni da se drogiraš. Treba i napraviti ručak za sutra. To sutra nam je progutalo danas, tako da više nemamo vremena ni za sadašnjost, a tek za prošlost! Prema tome, nemamo vremena ni za kakvu nostalgiju.

Elem, letovali smo na hrvatskom ostrvu Krku. Moja ćerka i njena drugarica, inače ćerka naših prijatelja iz Beograda, u čijoj kući smo uživali deset dana, družile su se uveče, ili „blejale”, kako bi one rekle, sa nekoliko dečaka iz Zagreba, dvojicom dečaka iz Bosne, muslimanske nacionalnosti, i jednom devojčicom iz Slovenije. Tako se tu, pored crkve, u selu nadomak Šila, gde smo odlazili na plažu, začas stvori tinejdžerska Jugoslavijica. O čemu su pričali? Uglavnom o tome kako se kod vas kaže ovo, a kako ono. Pepeljara, pepelnica, piksla. Ne znam tačno o čemu su još razgovarali, ali je važno da su se lepo zabavljali i da su bili fini jedni prema drugima. Da, to jeste važno. Biti fin. A nije ni teško, kako glasi jedan reklamni slogan.

Razmišljam dalje gde nam se još desio jugoslovenski recidiv. Možda na fešti u Šilu, na glavnom trgu, dok smo sedeli za stolom, pored Safete i Nihada, inače komšija iz sela, i nazdravljali, gledali jedni drugima u oči i osmehivali se, uz muziku šezdesetih i sedamdesetih, našu zajedničku muziku, uz točeno vino, pivo, uz filete tune i morskog psa, krompir-salatu, uz ćevape, ajvar. Pažnju nam je privlačio stari pijani ribar, sa zavojem na glavi, kako se, nasred podijuma, sa blaženim osmehom, žmureći i šireći ruke, klatio u ritmu muzike, duboko uronjen u svoj svet. Verovatno plav i beskrajan.

Mali jugorecidiv dogodio se možda i u Fažani dok smo tražili parking, očajni što će nam pobeći brod za Brione, ili Brijune, i onda spazismo jedan automobil riječke registracije i dvoje ljudi u njemu, kako upravo izlazi sa parkinga. Kroz otvoreni prozor, čovek sede kose pruži ruku ka nama, držeći neki papirić i pozivajući me. Izađoh iz auta i priđoh im. ,,Platio sam tri sata, a ostali smo jedva sat vremena”, reče, nudeći mi karticu za parking, „tako da imate dva sata”. ,,Hvala vam puno”, kazah, pomislivši kako, nažalost, negde razbijaju automobile sa BG registracijama. A negde doživite ovako nešto. Pružena ruka. Nije teško pružiti ruku. I prihvatiti je.

Drugog ili trećeg dana našeg boravka, uđoh u prodavnicu da kupim namirnice. Potražih hleb, i ne razmišljajući o tome. O tome da su hleb i kruh ratovali. Sledećeg dana svratih do iste radnje i zatražih kruh. Ni to nije bilo teško. Reč, kao reč. Skup glasova. Značenje je isto. Hleb i kruh, kao braća po materi. ,,Hljeb, hleb ili kruh je jelo napravljeno od tijesta sačinjenog od brašna različitih vrsta”, stoji u Vikipediji na hrvatskom jeziku. Prodavačica je bila podjednako ljubazna, baš kao da joj je potpuno svejedno kruh ili hleb. Ukoliko je moja nesvesna namera bila da testiram njeno raspoloženje, onda je rezultat izostao. Ostadoh zbunjena, najviše nad samom sobom. Da li me je strah, to elementarno, najdublje, najupornije osećanje koje često sputava i ponižava, nagnao da posegnem za njihovim izrazom? Ili potreba da budem još malo uljudna, budući da od početka našeg boravka osećam zahvalnost zbog njihove srdačnosti, pomešanu sa olakšanjem. Mada nisam ni razmišljala o eventualnim neprijatnostima koje bi nas mogle zadesiti, nesvesno, možda nisam očekivala toliku ljubaznost. Ipak se ratovalo. Dok smo pakovali kofere, dok sam obavljala i mnogo drugih običnih radnji, pravila spiskove, šta poneti, verovatno se u mojoj podsvesti u isto vreme pakovalo nešto drugo. Malo zebnje, opreza, strepnje, nelagodnosti, sumnje, straha.

Istog popodneva, dok smo ispijali kafu u dvorištu njihove kuće, u prošaranoj senci graba, dosetih se da ih redom priupitam kako kažu kada kupuju hleb. Moja prijateljica reče kruh. Njen muž je izbegao odgovor, ne seća se, kaže, te pretpostavih da kaže kruh, ali ne želi da prizna. „A ti?” upitah svog muža. ,,Ja kažem – francuski. Molim vas jedan francuski”. Opet nam Francuzi malo pomažu. Da li u odbrani nacionalne časti, ne znam.

književnica iz Beograda