Pošta

Zamislite da se od Pošte Srbije, Fedeksa, DHL-a i svih drugih privatnih i državnih poštanskih servisa zahteva: o svakom pismu i pošiljci koja vam se preda beležićete i čuvati godinu dana - a kad vam se traži - odmah tajne službe obaveštavati: ko je pismo pisao, minut i sekund kad ga je poslao, tačno mesto odakle ga je poslao, kojim modelom olovke i na kom papiru je pismo pisano, ko je proizvođač koverta i kakav je koverat, koliko je pismo dugačko, pa i kome je pismo pisano, kada je taj primio pismo... I dalje: koliko je primalac dugo pismo čitao, kome je posle čitanja pisma pisao i sve već nabrojane sitnice o tom novom pismu, kao i svim ostalim pismima. To nije sve. Treba beležiti i čuvati, a na zahtev službi istog momenta javljati: ko je pisao pisma koja primalac nije primio, čime su i na čemu napisana i sve ostale detalje o njima, gde je tačno primalac bio kada ga pismo kući nije zateklo, kojom olovkom je potpisao odbijenicu? I to je malo. Pod obavezno mora se i sledeće beležiti, čuvati i kad službe traže istog momenta im javljati: pored kojih pošta i poštanskih sandučića, pisac ili potencijalni pisac, te čitač ili potencijalni čitač pisama prolaze? I kakav pribor za pisanje i čitanje nose?

Sve to mora se činiti tako da pismopisci i pismočitači ništa ne primete, da se ne bi zalud brinuli, već na miru pismosaobraćali.

Da ne pomisli neko da je ovo (samo) šala – nije. Sve se već dešava, ali ne sa pismima, već sa, po Ustavu, „drugim sredstvima opštenja”. Sa elektronskom poštom – mobilnim telefonom i Internetom, koje danas skoro jedino i koristimo. Sve prema Predlogu „pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama”.

Službe vele da im, da bi znale sve o svačijoj korespondenciji, ne treba ništa do njihove sopstvene volje (i stvari sa spiska). Naš Ustav, međutim, traži da se od nepovredivosti tajne pisma i drugih sredstava komunikacije odstupa samo na osnovu odluke suda. Služba odgovara da nabrojani podaci, pojedinačno pa čak ni svi zajedno, uopšte ne zadiru u tajnost pisama i drugih sredstava opštenja! Ne znajući to, Evropski sud za ljudska prava mnogo puta je presudio da su ti podaci integralni deo komunikacije i zaštićeni pravilima koja štite njenu tajnost. Ustav kaže da su za Srbiju odluke Evropskog suda za ljudska prava i praksa tog suda obavezujuće i merodavne. Ali sa oprečnim stavom službe se složila i većina poslanika u Narodnoj skupštini, kada su donosili Zakon o elektronskim komunikacijama. Jedan od njih objasnio je da u sudu radi izvesni pisar Pera, da ima dugačak jezik, i da ne bi valjalo po državu i narod da se svakojaki zahtevi službe potucaju po sudskim pisarnicama. Ombudsman i poverenik, podržani od udruženih novinara, sudija, advokata i organizacija za zaštitu ljudskih prava, pitali su Ustavni sud sme li to tako, ali ovaj, avaj, ćuti već godinu dana o tome. Možda Pera radi baš u njegovoj pisarnici, i pitanje je zagubio.

ombudsman