Budućnost države

Prethodne sedmice pokazale su dobro poznatu istinu. Pred Republikom Srbijom ne stoji izvesna i određena evropska perspektiva. Uslovi koji su pred Srbiju i srpski narod stavljeni nisu slični onima koje su morale da ispune druge evropske države. Mi se danas ne nalazimo usred krize državnog projekta uključivanja u Evropsku uniju, nije reč ni o zastoju reformi, ni o najvećoj ekonomskoj krizi... Kriza u evropskim integracijama Srbije; ko zna koji po redu poraz državne politike prema Kosovu i Metohiji; politika stvaranja sanitarnog kordona oko Srbije (uspešnija nego ikada u 20. veku); konačno, neuspeh ekonomske i socijalne politike vlada koje su napretku naše ekonomije pretpostavile izborne pobede i materijalno raspamećivanje političkih oligarhija u zemlji – posledice su greške za koju mislim da nije bila učinjena iz neznanja ili brzopletosti već iz poznate potrebe da interes vlastodržaca i vlasti bude stavljen iznad dobra nacije i države.

Srbija je suočena sa nedobronamernom i licemernom politikom. Nije moja namera da širim ideje o zaveri ili ksenofobiju. Pitanje prava naše države i nacije danas ne može biti od prvenstvene važnosti velikim silama. Radi se o inerciji i korišćenju unutrašnjih slabosti Srbije od strane pojedinih nacionalizama i ambicioznih političara. Naši političari nisu definisali ciljeve i sredstva odbrane političkih, ekonomskih i socijalnih interesa Srbije, srpske nacije i građana Srbije, na način na koji su to učinili svi moderni evropski narodi. Umesto toga oni progone evropske i jugoslovenske himere, bore se međusobno, bude strahove od „radikalizacije” i svesno guraju celokupnu opoziciju u krajnju, fašističku desnicu; ili u suprotnom slučaju, predstavljaju sve reforme kao okupaciju i prevaru.

Danas nam je, više nego ikada, potrebna vlada sposobna da stvori saglasnost oko jasne nacionalne politike koja bi bila odlučna i hrabra, ali i pragmatična i mudra u meri da bude uspešna.

Srbija se suočava s licemernom politikom čiji je cilj njeno slabljenje i verovatno njen konačan državni raspad. Ova politika nema veze sa Miloševićevim režimom i ratovima, budući da je spomenuti režim sistematski srušen a ratni zločini primerno i više nego u drugim državama gonjeni i kažnjeni. Da li neko može da zamisli kako bi se razvijala Evropa da je skoro dve decenije posle Drugog svetskog rata neki francuski, belgijski ili britanski državnik optuživao Savezni Republiku Nemačku za novo buđenje nacizma, predviđao njen raspad, da su finansirani separatistički pokreti u saveznim državama, da je odlagano zaokruživanje njene državnosti tokom više od deset godina, konačno da je, recimo u Austriji, nametnut nekakav austrijski, umesto nemačkog jezika?

Sve ovo se danas dešava Srbiji. Zainteresovani samo za uspeh na izborima naši državnici su doveli sebe u poziciju da brane neodrživu politiku prema Kosovu i Metohiji samo zato što veruju da će tako za potrebno izborno vreme odložiti naš poraz. U isto vreme nemušta regionalna, evropska, ekonomska i socijalna politika dovodi do toga da iz krize u krizu ulazimo politički sve slabiji.

Danas više nije izvesno kada ćemo stupiti u Evropsku uniju. Ukoliko bismo postigli brzinu Hrvatske bićemo tamo za deset godina, ako integracije budu sprovodili političari kakva je Merkelova, Kosorova, Kacin... moguće je da govorimo o dvadeset ili trideset godina. Za to vreme od nas će se tražiti da priznamo Kosovo, pomognemo ukidanje Republike Srpske, omogućimo federalizaciju Srbije i verovatno (po logici stvari) prihvatimo osamostaljenje Vojvodine, pomognemo asimilaciji srpskog naroda u Crnoj Gori... Mogući uslovi koje će pred nas posle 2013. godine postaviti nova članica EU – Hrvatska – izmiču kapacitetima moje mašte.

Prema tome, mi danas nismo „lider regiona”, nismo ni „lider Evrope” –mi smo Republika Srpska Evropske unije. Ako želimo da opstanemo moramo da promenimo nacionalnu i državnu politiku. Potrebno je da što pre reformišemo privredu i ostvarimo budžetski i ako je moguće spoljnotrgovinski suficit. Na tim osnovama moramo da se sporazumemo sa Albancima i uz promenu granica zatvorimo kosovsko pitanje. Neophodno je da politički unitarizujemo Srbiju, učinimo status Republike Srpske i Srba u Crnoj Gori centralnim pitanjima spoljne politike. Konačno reformisana i unapređena država pružiće građanima mogućnost da na samom kraju procesa integracija hladno i odgovorno procene da li im je stupanje u uniju uopšte potrebno, a državi će pružiti alternativu koja se ne svodi na dosadašnji izbor između dobrovoljnog i prinudnog poniženja.