Bekstvo sa poluperiferije

U intervjuu, novembra 2007, navodeći kao osnovne probleme vlasti u Srbiji nepostojanje njenog razgraničenja i nadređenost izvršne vlasti zakonodavnoj i sudskoj, te ignorisanje javnosti od strane političara koji „skoro da uopšte ne komuniciraju s građanima” – što su i danas jednako dominantne boljke – Zagorka Golubović će o predstavnicima vlasti reći i ovo: „Ja sam im nudila, jer mnoge od njih i lično poznajem, knjigu ’Politika i svakodnevni život’, da pogledaju šta građani misle. To sam im ponudila još 2001. Kao i kasnija istraživanja. Niko od njih tu knjigu nije ni otvorio.”

Zanemarujući stručne uvide u stanje društvenih fakata, srpski političari zanemaruju demokratiju kao učešće građana u donošenju odluka. Njihova je obaveza da budu obavešteni i da čitaju rezultate socioloških istraživanja koji, s onu stranu ideologije i voluntarizma, upućuju na to šta građani očekuju i, najzad, koja je od mogućnosti društveno najdobrobitnija.

Da su kojim slučajem, još pre jedanaest-dvanaest godina, tada u opoziciji ili tek na početku vladajućeg mandata, čitali ono što su, na osnovu egzaktnih istraživanja, pisali pojedini naši sociolozi, političari bi znali šta im valja činiti, a pred Srbijom bi danas bilo izvesno  učlanjenje u EU.

S obzirom na to da su ignorisali zahteve građana, naročito onih koji su im omogućili pobede na izborima, političari na vlasti danas spokojno izjavljuju da nije strašno što kandidatura za članstvo može biti odložena ili, kako to u opoziciji veli Koštunica, da je i bolje ukoliko Srbija ne postane članica Evropske unije. Izgubljeno vreme je nenadoknadivo i inertno.

Šta su govorili naši najbolji sociolozi pred promenu ili po samoj promeni režima, može se saznati i iz intervjua koje je s njima vodio Zoran Panović, i sam po obrazovanju sociolog – objavljenih ove godine, među ostalima, u knjizi „Vreme špricera” (Službeni glasnik).

U februaru 1999, Aleksa Đilas je rekao: „Kosovsko pitanje je moglo biti rešeno tako da Srbija zaštiti neka svoja skromna prava. Druga je varijanta da ništa ne dobije. U ovom trenutku ona je verovatnija. Bez obzira na ishod, i u jednom i u drugom slučaju, Srbija će se osloboditi teškog balasta.”

O tome, u oktobru iste godine, Mladen Lazić je objašnjavao: „Kao što su ljudi relativno lako preboleli sudbinu Srba u Hrvatskoj i Bosni, tako su isto spremni da relativno lako prebole sudbinu Kosova i tamošnjih sunarodnika. U tom smislu, sam teritorijalni gubitak, formalan ili faktičan, sam po sebi neće igrati ulogu kako se mislilo.”

Na osnovu analize stavova i učesnika protesta opozicionih mitinga i građana koji u njima nisu učestvovali, Lazić je naveo podatke: „Najveći broj anketiranih smatra da je njihov najveći interes dobrobit i blagostanje vlastite porodice. Iza toga ide osiguranje svetske stabilnosti i mira, što naravno uključuje i pacifikaciju na ovim prostorima, dok je daleko iza toga, na trećem mestu, ostvarenje nacionalnih interesa... Za saradnju sa Evropom je 36 odsto ispitanih građana i 65 odsto učesnika demonstracija. Oni koji smatraju da je za budući razvoj Srbije najbolja saradnja s Rusijom predstavljaju zanemarljiv broj među građanima (1,8 odsto) i demonstrantima (1,3 odsto).”

Govoreći o izgledima za našu zemlju, Vladimir Ilić je, u decembru 2000, obrazložio: „Mi ćemo biti eksploatisan deo evropske poluperiferije, sa stalnim ulaganjima koja će pre biti usmerena na osposobljavanje države za otplatu dugova nego za izgradnju sopstvenih kapaciteta ili za značajno podizanje standarda građana... Mala Srbija može biti dovoljno velika jedino ako se udruži sa svojim susedima. Sudbina panonsko-balkanskih zemalja jeste da budu deo Zapada... Državni interes Srbije jesu regionalne balkanske i podunavske integracije. Te integracije danas su moguće  samo na osnovu načela ravnopravnosti, to jest bez vodećeg naroda i bez vodeće države članice.”

O istom fenomenu, godinu dana ranije, Mladen Lazić je govorio: „Na ekonomskom planu globalizacija podrazumeva ekonomsku integraciju, što znači da će čitavi svetski regioni ostati u statusu periferije. Zaostali ostaju zaostali. Čak i pri najpovoljnijem raspletu, prostori bivše Jugoslavije po ekonomskim i socijalnim resursima, nivou obrazovanja, socijalne integracije itd., pripadali bi poluperiferiji, ali bi sigurno delimično učestvovali u ekonomskom prosperitetu Zapada i tamošnjem načinu života, samo, naravno, na mnogo nižem nivou. Na političkom planu globalizacija sasvim jasno znači uspostavljanje hegemonije SAD  i u tom smislu mi zaista nemamo mnogo šansi da izmaknemo tom sistemu a da ne budemo strogo kažnjeni... nema tog saveznika u svetu koji bi nam pomogao da se odupremo trendu... Globalni sistem koji se konstruiše nema veze s moralom, ali, iako predstavlja sistem dominacije, on ima racionalne osnove i nije ’carstvo zla’ kako tvrde neki ideološki fanatici... Tu ima mesta i za pojedince i za posebnost kultura. Naše mesto može da bude udobno, iako nije na vrhu.”

Naše mesto, veoma neudobno, danas je pri samom dnu. Daleko od toga da je tako moralo biti.