Ruženje naroda

VAŠINGTON, decembra – Profesor Ljubica Popović nije očekivala da će, kao vizantolog i predavač na Vanderbiltu u Nešvilu, na vrhuncu svoje karijere kada se pasionirano bavila proučavanjem tekstova i predstava proroka u vizantijskoj umetnosti početi da se interesuje za nadasve savremenu i svetovnu temu. Kao vrsni znalac umetnosti, nije sklona da karikature izbaci iz stvaralačkog opusa, ali ono što je u Americi počelo da se pojavljuje kao ilustracija za događanja u bivšoj Jugoslaviji pre je ličilo na najgoru socrealističku propagandu protiv jednog naroda, nego na bilo šta drugo.

Dve prljave svinje na prvoj strani novogodišnjeg broja "Čikago tribjuna" (1. januara 1993), koje preko srušenih obora iz blata pogledavaju jedna na drugu, uz to je na jednoj napisano "Srbi" a na drugoj SSSR, toliko su je naljutile da je rešila da se posveti proučavanju ovog načina medijskog oblikovanja javnog mnjenja. Tekst za ove dve zaljubljene svinje bio je: "Ljubav u ratnim vremenima".

– Razumem i kritiku i satiru, ali ne vulgarnosti. Jednom kada se taj prag pređe drugi su spremni da krenu istim pravcem, kaže profesor Ljubica Popović (74) koja je, kao učesnik na velikom skupu američkih profesora slavistike u Vašingtonu prošlog meseca, predstavila rad o "američkim političkim karikaturama devedesetih godina".

Već četrnaest godina ugledna profesorka, poznata po svojim naučnim radovima iz vizantologije u stručnim krugovima u SAD i širom sveta, pedagog koji je sa najudaljenijih krajeva planete dovodila studente na svoju katedru uspevši da izvojuje stipendije preko Stejt departmenta, pedantno skuplja karikature na temu bivše Jugoslavije, po svim američkim listovima.

– Iako američko državljanstvo imam još od ranih šezdesetih, ja sam Srpkinja, ali kao građanin sveta nisam želela da ova velika sramota medijskog ruženja jednog naroda ostane nezabeležena, kaže Ljubica Popović. Sem u specijalizovanim, vrlo uglednim ali niskotiražnim akademskim časopisima njeni radovi o tome kako se karikirala složena i mučna situacija na Balkanu i kako je došlo do toga da se Srbi proglase za "ružne prljave i zle", nisu mnogo zainteresovali veće publicističke kuće. No, profesorki je važno da dokumentacija o tome postoji sređena i razvrstana po mnogim temama i porukama.

Za tolike godine, vredna, svestrana uporna i radoznala duhom, američka profesorka, rođena i odrasla u Šapcu, a doktorirala u Masačusetsu, sakupila je više od dve hiljade karikatura, objavljivanih u velikim i lokalnim listovima, časopisima i specijalnim izdanjima.

– Začuđujuće veliki broj karikaturista bavio se jugoslovenskim konfliktom. Samo u Americi, ja sam uspela da pronađem više od sto pedeset karikaturista koji zarađuju svoj hleb na jugoslovenskim temama. Posle Hrvatske i Bosne usledio je "kosovski ciklus", kaže Ljubica Popović, koja je svoju kolekciju rasporedila i razvrstala na najrazličitije načine.

– Srbi su masni, ružni, debeli, neobrijani, zapušteni. Sa sobom nose nož ili nekakvo primitivno oruđe. Uvek pucaju ili napadaju goloruki narod, od `92 pa sve do 2000, od Hrvatske pa sve do Kosova, objašnjava profesorka Popović i za ovu konstataciju nudi na stotine dijapozitiva prebačenih iz raznoraznih američkih listova, od "Vašington posta" i "Njujork tajmsa" do lokalnih dnevnika širom Amerike. Jedan takav Srbin ulazi na Kosovo, na kojem više nikoga nema. U ruci drži iskeženu lobanju i obraća se svom sunarodniku: "Je l` sam ti rekao da se oni nas ne boje?" I, to je, kao, smešno.

Profesorka kaže da je, pre, žalosno jer na osnovu ovakve crno-bele slike koja je, po njenom mišljenju, stripski sistematski izlazila u američkim medijima, često na prvim stranicama, ne može se steći prava predstava o komplikovanim i uzajamno povezanim odnosima u regionu.

Odvojeno od "kosovskog ciklusa" gde preovlađuju simboli masovnog umiranja (lobanje, groblja, aveti sa kosom…), Ljubica Popović je napravila i pregled opakih životinja sa kojim su identifikovani Srbi, a ponekad samo Milošević kao "njihov predstavnik". Krokodili, aždaje, grdosije iz praistorijskog doba, kitovi i bele ajkule, lešinari… koji proždiru sve pred sobom, naslađuju se novim ratovima, iz sebe izbacuju vatru, pustoš i agresiju… Na crtežu karikaturiste M. Šeltona u "Nešvil Beneru" od desetog marta 1993, Srbi su se metamoforzirali u piranu koja sanja o tome da proguta Bosnu.

Retki su primerci uspelih karikatura koje prikazuju taj zlokobni ratni krug na realan način. Među njima je jedna, koja u skladu sa poznatom zbrajalicom, predstavlja situaciju u Bosni sa tri miša koja jedan drugom grizu rep.

Ljubica Popović nije se udavala i nije imala dece, ali veliki broj njenih studenata iz Kine, Bugarske, Srbije jako joj je privržen i posećuje je i danas, mada je nedavno otišla u penziju. Živela je onako kako je sama izabrala – mnogo voli konje i pse, oseća se građaninom sveta, posvećena je svojoj nauci. Vizantijske proroke nije napustila. Naprotiv. 

------------------------------------------------------------

Stereotipi i izvan njih

Ponekad su američki karikaturisti uspevali da se odbrane od opsesije Srbima, pa su kao veoma spore životinje predstavljali, na primer, NATO trupe na Kosovu. U februaru 1999. u "Kartun njuzu" pojavio se puž, opremljen celom NATO mehanizacijom, koji se polako penje na tenk. Ali, puž je požurio, kako se samo mesec dana posle ove karikature ispostavilo. Tada je počelo bombardovanje .

Ni veliki listovi, kakav je "Vašington post" nisu odoleli opšte rasprostranjenoj stereotipizaciji. U ovom vodećem prestoničkom dnevniku Milošević je predstavljen kao čovek iz kamenog doba, zaogrnut kožom od životinje i sa kamenom batinom u ruci.