Melem na naše rane

Novak Đoković nije nadmašio svoje najveće rivale Rafaela Nadala i Rodžera Federera samo na teniskom terenu. Za razliku od Noleta, njih dvojica se ne mogu pohvaliti time da se cela nacija identifikuje s njima. Pre svega, Švajcarskoj i Španiji nije očajnički potreban novi uzor kao Srbima. Ali, Đokovića njegova zemlja ne uzdiže samo zato što je on pobednik, preko potreban društvu koje je pretrpelo bezbroj poraza, već i zbog ličnih osobina. Ni Federer ni Nadal, čini se, nemaju Đokovićev šarm i duhovitost, sposobnost ne samo da pobede protivnika nego i da naprave šou za gledaoce i budu „duša svake zabave”. A to je samo deo ličnih crta koje su Novaka učinile otelotvorenjem foto-robota „idealnog Srbina”, kakvim bi svi njegovi sunarodnici želeli da postanu.

– On zrači dostojanstvom, poštuje porodične vrednosti. Duhovit je i zabavan. Uspeh je izgradio radom i upornošću, a ostao je skroman. Ne bih rekla da je on simbolički sve ono što mi nismo, nego sam bliža stavu da on predstavlja ono najbolje u nama. Đoković rehabilituje pojam patriotizma u najboljem vidu, promoviše ljubav i osećaj pripadnosti naciji, zemlji i porodici, iz kojeg crpi snagu za sve što radi. To je patriotizam sa internacionalističkom dimenzijom, otvoren prema svima. U njegovom držanju nema inferiornosti prema ostalim samo zato što je Srbin, niti superiornosti koju bi u ovom trenutku mogao da ima. On je pristojan prema svima ali izjavama neprekidno podseća da igra i za nešto što je veće od njega – smatra dr Bogdana Koljević, politički filozof.

Posle niza političkih idola koji su Srbe u poslednjih dvadesetak godina više delili nego spajali, Đoković je, kao sportista, konačno uzor koji uspeva da sve ujedini.

– On ipak nije samo osoba koja juri za lopticom nego ima i mišljenje o mnogim važnim pitanjima i to ume veoma lepo i artikulisano da iznese. I dobro je što se mladi identifikuju sa njim jer je Novak oličenje univerzalnih vrednosti, kulturan je, vaspitan, srdačan, skroman, neposredan – kaže profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog.

U svetu inače, primećuje Koljevićeva, opada uticaj političara, a ljudi se sve više identifikuju sa javnim ličnostima iz drugih sfera.

Od onih koji se bore za svoju ideologiju mnogo veće poverenje poslednjih nekoliko godina zadobijaju sportisti i umetnici koji čvrstim stavovima i humanitarnim radom pokazuju osetljivost za probleme društva.

– Novak ne juri samo lične i sportske uspehe već mu je stalo i do drugih. To je dokazao postavši ambasador Unicefa. Možda je rano govoriti o njemu kao simbolu koji prevazilazi srpske političke podele. Njega sada svi svojataju ali ako u budućnosti on uspe da se odupre tome mogao bi postati jedan od svesrpskih simbola – objašnjava Koljevićeva.

Pojedinac, kaže Trebješanin, ne može sam promeniti sistem vrednosti u Srbiji ali neko poput Đokovića ipak je u stanju da navede ljude da odbace negativne ideje vodilje i menjaju dosadašnji odnos prema sebi, radu i društvu.

– Naciju je učinio ponosnom. Pomogao nam je da povratimo samopouzdanje zato što smo dugo doživljavali samo udarce. Kao kompenzacija za sve što je bilo loše on je naš melem na ranu. Deluje vrlo lekovito na srpsko samopoštovanje – naglašava Trebješanin.

Ni Ratko Božović, kulturolog, ne spori Đokovićev autoritet ali upozorava kako ne bi trebalo da ga koristimo kao pokriće za sve naše poraze jer to nije dobro ni za nas ni za njega.

– On ne može i ne treba da nosi toliki teret. Novak je sada na Olimpu ali niko na vrhu ne ostaje večno. Kako ćemo ga tretirati kada više ne bude mogao da drži božji reket? Jer, stručnjaci smo da nekoga uzvisimo, a kada ta osoba više ne bude ono što je bila, da je srozamo. U celoj medijskoj pompi oko Đokovića, ako ćemo pošteno, ima preterivanja. Ne bi trebalo da ga teramo da bude ono što ne može da bude. Imamo pobednike i na drugim poljima i treba da pišemo i govorimo o svima njima. Ne može Novak sam da popravi imidž Srbije nego više uspešnih ljudi mora da radi na tome – izričit je Božović.