Okreću li Srbi glavu kada vide zločin

Rumunski državljanin Petru Barladeanu ubijen je krajem maja 2009. godine na ulazu u jednu od metro stanica u centru Napulja. Pogođen je s dva metka iz pištolja: u grudi i nogu. Osim Rumuna, u pucnjavi je ranjen i četrnaestogodišnji Italijan koji je, uprkos teškim povredama, uspeo da pobegne.

Hitna pomoć stigla je tek pola sata kasnije. Teško povređeni rumunski državljanin umro je na putu za bolnicu. Umesto da pozovu pomoć ili pomognu da drugi način, slučajni prolaznici su pucnjavu i povređenog čoveka snimali fotoaparatima i mobilnim telefonima. Barladeanu je umro zbog nemara, nezainteresovanosti, nebrige slučajnih prolaznika...

I ubistvo Barladeanua i ranjavanje mladog Italijana snimile su sigurnosne kamere, a snimak je prikazivan nekoliko puta na italijanskim televizijskim stanicama, a potom je i na „Ju tjubu“. Na snimku se jasno vidi da slučajni prolaznici, očevici čitavog događaja, beže glavom bez obzira, ne osvrćući se na zapomaganje Barladeanua i njegove supruge.

Da li u Srbiji ljudi okreću glavu umesto da pokušaju da pomognu žrtvi i da li je ovakva vrsta „nemara“ karakteristična samo za određena društva?

– Sećamo se slučaja s kraja februara 2009. godine kada se mladić, u trenutku nervnog rastrojstva, popeo na ivicu beogradske „Gazele“ preteći da će skočiti u reku i izvršiti samoubistvo. Most je bio blokiran, saobraćaj zaustavljen, ljudi su gunđali zato što nisu mogli da dođu na svoje odrediše. Neki prolaznici su se čak zaustavljali i fotografisali se s nesrećnim mladićem u pozadini. Stariji prolaznici su protestovali zato što kasne, dok su mlađi „navijali“ da skoči – priseća se Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo.

U trenutku kada se događaj odigrao, navodi Ćirić, sve je moglo da se protumači kao znak vrlo izrazite krize morala u našem društvu. Međutim, samo nekoliko meseci kasnije moglo je da se govori o jednoj socijalno-psihološkoj zakonitosti, koja nije toliko u vezi sa samo jednim društvom i trenutnim stanjem u njemu. Ono obuhvata neke šire zakonitosti koje su, izgleda, karakteristične za čoveka uopšte, bez obzira na to u kojem društvu, državi i vremenu živi, objašnjava direktor Instituta za uporedno pravo.

I kriminolog Zlatko Nikolić smatra da Srbi sve više idu u pravcu otuđenosti, da „gledaju svoja posla“ i da cinično prihvataju odnos nezainteresovanosti.

– Sve smo to, nekako, proglasili gradskom pristojnošću – „neću da se mešam u tuđe poslove“, „šta se to mene tiče“... Olakšavanje duše ili pranje savesti jeste očekivanje da će zločin prijaviti ili da će žrtvi pomoći „neko drugi“. Na kraju se, ipak, svi očevici osećaju posramljeno – navodi Nikolić.

Naš sagovornik kaže i da je kod nas problem otuđenosti u „galopu“. Naročito, kaže, zato što se sve više seoskog stanovništva seli iz sela u gradove.

– Neće me čuditi da se ovakve stvari dešavaju još češće, da se sve više oslanjamo na video-kamere, nego na žive ljude. Sve ukazuje na to da će kamere u budućnosti zameniti ljude i njihovu savest iako i u moralnim i u zakonskim obavezama stoji, da treba pružiti pomoći žrtvi – objašnjava naš sagovornik.

Isto je, navodi Nikolić, kada, recimo, nezadovoljni radnici blokiraju saobraćaj... Ljudi se u takvim situacijama ponašaju drsko, nezainteresovano, nemarno jer su, prema njihovom mišljenju, postali zarobljenici u sopstvenom gradu, zarobljeni od nekih varvara koji su drugačiji od njih, a o kojima ne moraju da brinu.

Dobrivoje Radovanović, dekan Fakulteta za specijalnu edukaciju, smatra da su Srbi umnogome promenili svest kada je u pitanju „okrenuti glavu i gledati svoja posla“ ili pomoći nekome ko se našao u nevolji.

– Zvanične ankete na ovu temu nismo radili, ali ono što znam iz iskustva jeste da smo reagovali u „kriznim“ situacijama. Nije moglo da se desi da građani mirno prođu pored nekoga ko je žrtva napada. U poslednje vreme sam, međutim, primetio da ignorišu žrtvu, prijavljivanje. Evo jedan od novijih primera je i napad na vozača gradskog prevoza. Putnici su se pravili „blesavi“ što pokazuje da su ljudi gledali svoja posla, da ne žele da se mešaju i to se uglavnom objašnjavaju strahom od posledica – navodi Radovanović.