Naknadna pamet

Beograd je rešio da se suoči sa činjenicom da na najboljim beogradskim lokacijama, kakva je, recimo, obala Dunava, a potom i Bulevar kralja Aleksandra, godinama stoje fantomski prazni i zapušteni hoteli „Jugoslavija” i „Metropol”. Donedavne perjanice hotelijerstva u glavnom gradu.

Za „Metropol” i za „Jugoslaviju” se zna da su nekoliko puta promenili vlasnike. Sada su u rukama Grka, odnosno Slovenaca. Neki od vlasnika su započeli posao, ali su stali. Priča se da su ih svetska kriza, a i krah grčkih finansija omeli da krenu dalje. Epilog – goli zidovi vape za novcem i majstorima.

E, sada su se nadležni, dozvani naknadnom pameću, setili da uvedu globu za one koji „ruže grad” ruglima od hotela. I zapretiše im. Ako do polovine 2013. investitori te i slične objekte ne „privedu nameni” razrezaće im se globa od ni manje ni više dva miliona evra. Zašto ne i raskid ugovora, zaplena imovine, jer je ne koriste ili nešto slično, to jedino sastavljači uredbe znaju, ali suština stvari je u nečem drugom.

„Politika” je poslala pitanja novim vlasnicima hotela: da li znaju za „porez za ruženje grada”, kako će se izboriti sa time, kakvi su im planovi... Odgovora nema ni posle sedam dana.

Govori li to da su novi vlasnici brzopleto ušli u posao? Moguće je i to kao i da nisu jedini koji nisu predvideli dubinu i trajanje svetske ekonomske krize.

Ali pitanje je i da li smo mi brzopleto prodali te hotele kao stare, zapuštene zgrade, bezmalo šupe, koje nikome više nisu potrebne, a ne kao prvorazredne uhodane firme, u kojima su plate zarađivale stotine ljudi, a ova država ubirala lepe poreze, plasirajući hranu, piće, pa i vazduh beogradski. Da li smo prodajući hotele obavezali nove vlasnike da nastave hotelijerski posao u nekom roku ili nismo, ili je nemoguće novim vlasnicima određivati šta će da rade sa svojim kapitalom. Da li smo razmišljali da kupcima, koji se ruku na srce bave hotelijerstvom, možda nije stalo do hotelijerstva ili turizma, već trgovine – da samo čekaju da skoči cena kvadrata i da preprodaju prostor.

Beograd se godinama smatra mestom u kojem gosti mogu lepo da se provedu za relativno male pare. Ali taj isti Beograd, koji bi da izađe na mapu prestižnih prestonica s razvijenim turizmom, nema gde da dočeka malo veći broj gostiju. Pogotovo onih s malo dubljim džepom ili diplomatskim statusom.

I sada smo, opet, na početku, ali gotovo vezanih ruku. Pitanje je da li moramo da čekamo ta 34 meseca ne bi li nesolidne kupce naterali da urade ono što su obećali, jer su nam kao hleb nasušni potrebni novi hoteli i radna mesta ili možemo da uradimo nešto i pre toga. Turizam je unosan biznis. Isplativiji od svakog izvoznog proizvoda, jer potrošač o svom trošku dolazi na noge. Oni koji su prodavali te hotele, koji nam danas samo ruže okolinu, kao da to nisu znali ili nisu hteli da znaju. Svejedno – epilog je isti.