Angela Merkel, EU i Kosovo

Poseta nemačke kancelarke Srbiji izazvala je traumu kod mnogih Srba. Izjava da je raspuštanje „paralelnih institucija na severu Kosova” uslov ispunjenja evropskih želja Srbije izazvala je nevericu vlasti i najveće opozicione stranke, dok je evrofobični i evroskeptični deo opozicije likovao pošto se konačno pokazalo da su bili u pravu kada su upozoravali da EU nije prijateljski usmerena prema Srbiji, te da Srbija nema šta da traži među neprijateljima. Treba razlikovati najmanje dva nivoa ove priče.

Prvo, treba razumeti da Nemačka pod upravom Merkelove želi izgraditi EU po meri Nemaca. Finansijski nedisciplinovane države, tj. njihove elite, kakve su, na primer, Grčka i Italija, dovode u pitanje monetarnu uniju, a ova je u najboljem interesu nemačkog vođstva u EU. U tom smislu, Nemačka je preduzela akciju spasavanja posrnule grčke privrede jer se time spasava i evrozona, ali i disciplinovanja, kadšto prilično grubog, grčke političke elite i naglo osiromašenog stanovništva.U tom svetlu valja razumeti i angažovanje Nemačke na onom delu Balkana koji se još nije pridružio EU. Srbiju, na koju nemačka politička i intelektualna elita tradicionalno gleda sa nepoverenjem, valja disciplinovati pre no što uđe u EU kako docnije u uniji ne bi Nemačkoj mogla praviti probleme. Rečju, nemačka politička elita se trudi da EU prilagodi svojim potrebama. Velika privredna kriza predstavlja izvanredan adut takvoj politici.

Drugo, Srbija se opaža kao slaba država, poražena u ratovima i osiromašena sankcijama UN tokom devedesetih, kao i pljačkaškom i nestručnom politikom srbijanske političke elite tokom poslednjih 20 godina, koja iz petnih žila pokušava da postane članica EU, u čemu vidi jedinu razvojnu šansu. Zaključak se nameće: Srbiju treba ucenjivati dok ne pristane na sve što je u interesu nemačkog vođstva EU. Trenutak za ucenjivanje je idealan pošto Srbija želi status kandidata i datum otpočinjanja pregovora o članstvu u EU. Vladajuća koalicija u Srbiji računa sa ovim poenima pred biračima. Štaviše, britanska i francuska politička elita će aplaudirati nemačkom uspehu smatrajući ga sveevropskim, jer sve one su priznale nezavisnost Kosova, pa im je u interesu da se ova veoma sporna odluka ne samo predstavi nego i „napravi” nespornom. Ako se Srbija tom prilikom ponizi do krajnjih granica, ako se srpsko nacionalno dostojanstvo gotovo sasvim poništi, utoliko bolje, jer Srbi i Srbija su ionako, po mišljenju ovih elita, krivi za sve loše što se u proteklih 20 godina, ako ne i u 20. veku, dešavalo na Balkanu.

Zacelo, činjenica da nema jake konzervativne političke stranke iz Srbije u blizini Evropske narodne partije (DSS je potrošio kredit, SNS ga nije stekao, a G 17 plus ga nikad nije ni imao), koja bi se trudila da dovede u pitanje ovakvo shvatanje problema Kosova i srpske evropske perspektive samo je moglo uveriti nemačke konzervativce da Srbija ne zaslužuje bolji tretman.

Ovakvo viđenje stvari, međutim, iz temelja je pogrešno i na dugi rok pogubno za EU. Naime, imperijalna priroda evropskog projekta, kako prema susedstvu (posle Srbije, dešavanja u Libiji su najskoriji primer), tako i prema slabijim članicama u EU, škodiće evropskoj ideji koja će se od uzvišenog ideala pretvoriti u ideološku tlapnju. Posledica će biti sve rašireniji evroskepticizam u društvu unije, što će jačati krajnju desnicu i krajnju levicu, i sve veća evrofobija van nje, što će ići u korist islamskim fundamentalistima, ruskim imperijalistima i kineskim pragmatičnim komunistima. Razume se, terorizam, jedino oruđe slabih, biće još veća pretnja no danas. Takav ishod trebalo bi da zabrine svakoga ko za evropsku ideju oseća iskrenu simpatiju.

Što se, pak, Srbije tiče, ona ne sme pristati na ukidanje paralelnih institucija na severu Kosova pošto bi njihovo ukidanje vodilo ukidanju bezbednosti Srba, mogućem etničkom progonu ili tihom i stalnom napuštanju Kosova, te potpunom nacionalnom poniženju. Treba u Vašingtonu, Briselu i Moskvi postaviti pitanje ljudskih prava Srba na Kosovu i argumentovati da se borba ne vodi za teritoriju već za ljude i mir. Trebalo bi pod hitno tražiti autonomiju, političku za sever Kosova (lokalni organi vlasti i lokalna policija bez uplitanja kosovskih političko-bezbednosnih struktura), kulturnu za enklave u kojima bi policija odražavala njihov etnički sastav, pod jemstvom UN, EU i Srbije. Takođe, moralo bi se insistirati na međunarodnoj zaštiti srpskih manastira ili na njihovom premeštanju u Šumadiju. Kad se ovi minimalni uslovi od kojih nema odstupanja ispune, Kosovu se može priznati nezavisnost.