Bekstvo od učmalosti

Jedan od naših najpoznatijih savremenih proznih pisaca, Mladen Markov, nedavno je objavio novi roman pod naslovom "Teskoba". Knjiga, čiji je izdavač beogradski Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, u vrhu je novopokrenute edicije "Novo delo" u kojoj će biti objavljivana žanrovski različita ostvarenja domaćih autora.
Mladen Markov je pisac istančanih osećaja i osećanja kada su u pitanju teme kao što su narod i zemlja, istina i istorija, individualno i kolektivno, krivica i odgovornost. Dobar poznavalac ljudske psihe, u svojim ranijim romanima "Likvidacija", "Isterivanje boga", "Smutnoe vreme", "Pseće groblje", "Ukop oca" (za koji je dobio NIN-ovu nagradu), ali i u zbirkama pripovedaka "Banatski voz", "Žablji skok", "Srednje zvono"… obradio je svaku od ovih tema koje se neizbežno prožimaju. U najnovijem delu, romanu "Teskoba", Mladen Markov čitaoca uvodi u priču rečima Roberta Eskarpijea iz "Otvorenog pisma Bogu": "Pakao ne počinje kad se čovek suoči sa smrću, već kad mu se pred očima ukaže sopstveni život."

● Bilo da je star, kao Vaš junak, ili mlad, tek – čovek se uvek oseća teskobno. Da li je teskoba naše "redovno" stanje?

– Teskoba je proizišla iz stanja svesti. Ona je istovremeno i posledica istorijskih dešavanja za koje mi uvek krivimo druge umesto da ozbiljnije zavirimo u sopstvene neizmerne greške. Kad te neko prevari – sam si kriv. Trebalo bi češće ponavljati stih jednog pesnika: "Kad srce zaboli misao je kriva". Uostalom, ja mislim da je cela naša istorija, sa izuzetkom Karađorđa i Miloša Obrenovića, samo posledica pogrešnih poteza tada aktuelnog vođstva.

● Koliko stečeno iskustvo može pomoći da se osećamo bolje?

– Amerikanci su upozoravali Japance pred kraj Drugog svetskog rata da im se može desiti katastrofa ukoliko samo vojska ne položi oružje. Japanci su nastavili sa fanatičnim nacionalizmom. Behu, sećamo se, i avioni – kamikaze. Znamo kako se završilo. I nas su upozoravali. Ne! Srbi i dalje glasaju za Miloševića. I eto, generacije Srba još uvek osećaju posledice. Uostalom, kad smo se mi zapitali ko su vodeći srpski intelektualci i da li se taj pojam može definisati? Ako bismo, eto uslovno, prihvatili misao Seku Turea da je intelektualac svako ko se u određenoj situaciji ponaša zrelo, utvrdićemo da mi i nismo bogzna koliko intelektualna nacija. Ko zna. Možda je to razlog sistema negativne selekcije?! "Teskoba" je pisana namerno visokim tonom, tvrdo i bez udvaranja bilo kojoj grupaciji.

I danas smo svedoci ustreptale navale Srba, kojima je nacionalnost zanimanje, pisaca vučjih polja, svirača na guslama i raznih nedođija, pred kojima uzmiču ozbiljni analitičari palanačkog duha. U SANU primaju kao u azil najžešće Srbe, a VANU osnivaju profesori takozvanog prištinskog univerziteta. To kao da živimo u nekoj dečijoj zemlji. Može se očekivati da će se jednog dana SANU preseliti u Veliku Drenovu a VANU u Ruski Krstur.

I to traje. Od Tita preko Miloševića, do danas. Pa, kako se sudija Bačvanski usred opšte jagme za primat i materijalne otimačine ne bi čudio i priklonio čuvenoj rečenici Mustafe Madžara!

● Knjiga je puna referenci na književnost: Vaši junaci tragaju za sličnostima sa likovima iz literature, čime "pretresate" svetsku i domaću literaturu. Jesu li to Vaša priznanja nekim piscima? Niste baš meki prema Crnjanskom…

– Moji junaci su obrazovani ljudi, okruženi prostaklukom, fukarom i nečim što je još gore: palanačkim duhom. Njihov razgovor i književno sećanje je bekstvo od negativne stvarnosti, duhovne učmalosti i teškog materijalnog siromaštva. Bačvanski je dobrovoljni Ovidije u Tomima, a Jelisaveta – silovana žena. A pametna, obrazovana. Kuda će, ako ne u neko bekstvo? Što se tiče Crnjanskog, to je mišljenje junaka koje se ne može pripisati piscu.

● Pišete o jednom logoru za koji mnogi ne znaju, logoru za decu folksdojčera posle Drugog svetskog rata. Da li je pitanje folksdojčera dovoljno rasvetljeno kod nas?

– Pre svih pisaca temu "Logorizacije Švaba" opisao sam u pripoveci "Proterivanje tate Petera", objavljenoj u zbirci "Srednje zvono". Ozbiljniji zahvat ove teme učinjen je u dvotomnom romanu "Pseće groblje" koji su, u vreme svoje bespogovorne vladavine, postmodernisti bagatelno odbacili objavivši, čak, da neće čitati "političke knjige". U "Teskobi" Bačvanski se seća dana provedenih u logoru za decu folksdojčera u Knićaninu koji je, nažalost, postojao. I opet posledica: logor nam se, Srbima, vratio u vreme rascepa Jugoslavije. I to je u knjizi samo kockica u mozaiku sudbine sudije Bačvanskog. Logor za decu folksdojčera je jedna od tabu tema od kojih mi bežimo, ne znajući poruku priče "Smrt putuje u Samaru".

● A pitanje dece izbeglica koja su, iz porodica koje su ih prihvatile i odgajile, odvođena u tzv. partizanske domove?

– Bio sam 1942. godine, u jednom banatskom selu, prisutan sceni tobožnjeg samilosnog usvajanja siročadi, srpske dece iz Bosne. Seljaci su obilazili oko grupe vašljivih, do glave ošišanih, slinavih, smrznutih dečaka i devojčica. Pipali su im mišice i tek kada bi se uverili da su deca koščata i jaka, tada su ih uzimali. Kad se završio rat, sabrana su ta deca u Partizanski dom. Sa mnogima od njih i sam sam išao u gimnaziju gde su oni uvek dolazili u stroju. Kasnije sam ih sretao na rukovodećim mestima. I danas smo svedoci ustreptale navale dobrog broja ekonomskih i duhovnih profitera sa tih prostora.

● Govorite o sudbini Jevreja, posebno Gece Kona. Zanimljiv način da se otvori pitanje pojedinačne odgovornosti, odnosno pitanje ljudske solidarnosti.

– I to je posledica. Gec i Majer poslati su iz Berlina sa auto-gasnom komorom. Prevozili su Jevreje sa Sajmišta do Banjice. Moju junakinju muči takvo saznanje. Ko je učestvovao u tom zločinu? A ko je znao, a ćutao? Dileme su moralne prirode. Ona, kao čitalac, u skladu sa Čehovljevom porukom da pisac nije lekar već dijagnostičar, postavlja dijagnozu. Uostalom, roman, pored ostalog, ostavlja i nešto malo mesta za dogradnju, ne ide do tavanice.

● Da li iz svega sledi zaključak Andrićevog Mustafe Madžara, koga Vaš junak stalno citira: "Svijet je pun gada"?

– Da. Samo što neizmerno dobija u težini kada se izgovara ijekavski.

● Nema nade, dakle, jer, Vaš se junak boji i ljubavi.

– Njegova je ljubav izgorela. Ostalo mu je samo sećanje. Čitalac bi neprestano trebalo da ima na umu moto knjige koja je kao po nekom unutarnjem nagonu pisana na zadatu temu.