Srča

Vest iz Paraćina, koju je „Politika” objavila, da je vlada donela odluku da Srpsku fabriku stakla ponovo poveri starim bugarskim kupcima, kojima je zbog nedomaćinskog rada, konverzijom duga u kapital, oduzela i dala „Srbijagasu”, dočekana je u privrednim krugovima gotovo s nevericom.

Šta se dogodilo u toj gotovo klonuloj fabrici, gde peći staju jedna za drugom, a preostalih 1.700 od nekadašnjih 4.200 radnika strepi da ne ostane na ulici, da se osvedočeno rđavom gazdi ponovo poveri jedina fabrika stakla na tržištu Srbije, koje vredi bar 40 miliona evra? Toliki je, prema poslednjim podacima, naš godišnji uvoz ambalažnog stakla.

U fabrici ništa, ali oko nje nastade prava srča od promašenih ideja i slupanih para. Sve je počelo 2009.kada je SFS prodat bugarskoj fabrici stakla „Rubin” iz Plevena, za 100.000 evra. Pride 25 miliona evra za investicije, osam za socijalni program i plusdugovi koji su tada iznosili 32 miliona evra.

Kada se videlo da Bugari ne znaju i ne žele da od SFS-a, koji je u odnosu na njihovu fabriku u Plevenu respektabilan kapacitet, naprave pogon za donji deo Balkana, država oličena u vladi pokušava da spase što se spasti može i dug za gas od 34 miliona evra pretvara 67–68 odsto kapitala u fabrici. Bugarima je ostalo nešto manje od četvrtine, a preostala sića je vlasništvo malih akcionara.

Prave se planovi, „Srbijagas” obećava visoka ulaganja, izvoz od dvadesetak miliona evra, nove proizvode… Od septembra 2009. do kraja 2010. samo u pisanim medijima u Srbiji objavljeno je čak 83 teksta na tu temu.

I?

U međuvremenu – ništa. Prazna priča. Peći se, jedna za drugom, zatvaraju i gase, tržište preuzimaju inostrani dobavljači, dugovi se gomilaju – što za gas, što za poreze i doprinose. Beznađe kod zaposlenih. A naša vlada odlučuje da jednom lošem privredniku sada oduzme mogućnost da upravlja i da onom prvom, koji se,takođe, pokazao potpuno nesposobnim, prepusti iscrpljenu fabriku.

Da li je uputno pitati – koliko ovo društvo i njegove poreske obveznike košta ovakav eksperiment? Koje su to pare koje Bugari treba da daju da se sanira samo ono što je do sada prokockano? Dobri poznavaoci prilika u Paraćinu tvrde da je mesečni trošak za gas između 700.000 i milion evra.

Nemoguće je da niko u vladi ili resornim ministarstvima nije znao za ovaj problem, a donose odluku da se opelješena i zamrla fabrika ponovo da bugarskom partneru, koji, opet, obećava investicije vredne dvadesetak miliona evra. Pa što ih do sada nije uložio nego je čekao sve ovo, ili je, možda, u pitanju neka i nečija računica koja nema veze sa realnom ekonomijom.

I sada – sve ispočetka. Vlada uzela, da bi opet dala. Ako je to još jedna nevesela slika i prilika naše privatizacije – previše je.