Klub bez igrača

BSK je pre rata preživeo dve velike afere. Prva, „urugvajska”, izbila je po povratku reprezentacije sa Svetskog prvenstva u Montevideu 1930, a druga, „egipatska”, posle turneje „plavih” u Africi 1934.

Od 16. marta 1930, kada je na skupštini u Zagrebu izglasano da se sedište Jugoslovenskog nogometnog saveza (JNS) preseli u Beograd, u njemu su glavnu reč vodili BSK-ovi ljudi. Do tada je savez bio u rukama zagrebačkog Građanskog, najmoćnijeg hrvatskog kluba, koji je nekako baš u to vreme zapao u takvu krizu da su se neki njegovi stariji igrači izdvojili i osnovali Građanski 1911.

Ionako zategnuti odnosi između Beograda i Zagreba (ubistvo vođe Hrvatske seljačke stranke u skupštini 1928, zavođenje Šestojanuarske diktature 1929, menjanje imena države u Jugoslavija 1930) počeli su sve više da se prelamaju i kroz sport. To je, na kraju, dovelo do stvaranja Hrvatske športske sloge i ponovnog jačanja Građanskog kao njenog stožera.

Zagreb i Split nisu hteli da daju svoje igrače za Prvo svetsko prvenstvo. Umesto predviđenog sloma u Urugvaju naša reprezentacija, sastavljena od 12 igrača iz Beograda (osmorica iz BSK), trojice koji su igrali u Francuskoj (od toga dvojica bivših „bskovaca”) i jedan Novosađanin, stekla je svetsku slavu. Ali, od slave se ne živi...

S obzirom na trošak koji je iziskivao put u Urugvaj rukovodstvo reprezentacije, u kojem su bila dvojica iz BSK-a (međunarodni sekretar JNS dr Andrejević i selektor arh. Simonović) i jedan iz Novog Sada (potpredsednik saveza Hadži), odlučilo je da se naplati polufinale Svetskog prvenstva. Zato je ugovorilo turneju po Južnoj Americi.

„Naš tim je igrao pod imenom reprezentacija Beograda, a sa tri rezerve, bez Ivkovića, Mihailovića i Sekulića. Igrali smo slabo protiv reprezentacije Buenos Airesa i izgubili s 3:1. Iz Buenos Airesa otputovali smo za Rio de Žaneiro, gde smo izgubili kao Beogradski sport klub. Prviput smo igrali noćne utakmice. Izgubili smo s 3:1 i 6:1”, zapisao je Ljubomir Vukadinović, slavni novinar „Politike” kazivanje naše tada najveće zvezde u knjizi „1000 golova Moše Marjanovića” 1936.

Po povratku u zemlju nastao je „maskenbal”. Najpre je zamereno što je rasprodan ugled porazima posle Montevidea, a onda su pokazana prava lica – kamen spoticanja je bila podela para zarađenih u Južnoj Americi (oko 450.000 dinara kako se navodi u knjizi „50 godina BFS” iz 1973).

BSK-ovci su smatrali da jedna trećina pripadne njihovom klubu, dok su drugi tražili da sve pare ostanu savezu. Pobedio je BSK preglasavanjem na skupštini 14. decembra 1930.

I 1934. se zakuvalo oko BSK-a i saveza. „Plavi” su otišli na turneju u Egipat, a član tamošnje fudbalske federacije je bio dopisnik nekih evropskih listova, pa je javio da u Kairu, Aleksandriji i Port Saidu igra reprezentacija Jugoslavije.

Klub je optužen da se preko svojih ljudi u savezu lažno predstavio kako bi dobio veće pare od turneje, a BSK se pravdao da je Egipćanin pobrkao stvari, jer su plave dresove nosili i reprezentacija i klub. Umešalo se i Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda, pa je Uprava saveza podnela ostavku. Novi ministar je ustanovio da to nije urađeno po zakonu, zbog čega je imenovao 15-člani Komesarijat. On nije naišao na podršku, tako da je 5. januara 1935. vraćena stara Uprava JNS na čelu s dr Andrejevićem.

Ali, tada je BSK imao jak oslonac. Krajem 1944. je počeo da gubi tlo pod nogama – tim mu se osipao. Da li nisu hteli ili nisu mogli uglavnom ni BSK, ni tadašnji klubovi, nisu odigrali nijednu utakmicu, a one su sve bez izuzetka bile dobrotvorne.

Ali, njihovi igrači jesu. Evo jednog primera.

U „Borbi” je 30. decembra 1944. objavljeno da će se poslednjeg dana u godini na igralištu Jugoslavije sastati I inženjerska brigada (Kos, Stanković, Pipera, Đajić, Stojković, Radunović, N. Petrović, Mitić, Jezerkić, Aca Petrović i Stanko Milovanović) i Protivavionski puk (Lovrić, Reljić, M. Petrović, Spajić, Đurđević, Lunder, Stanković, Mijatović, Dika Stanković, Simonović i Savić). Najavljena je kao „futbalska utakmica u korist ranjenih drugova” i da se „očekuje sa velikim interesovanjem, jer se u redovima vojske nalaze naši poznati futbaleri”.

BSK više nije imao vlast nad svojim fudbalerima. Klub je ostao bez igrača i samo je bilo pitanje vremena kada će se i formalno ugasiti.

Sutra: Fudbaler BSK-a prvi srpski olimpijac