Dobri novi svet

U Parizu 16. veka jedna od popularnih zabava za narod bilo je javno spaljivanje mačaka: nesrećna životinja bi uz pomoć konopca postepeno spuštana ka vatri uz samrtničko kreštanje koje je izazivalo vrišteći smeh publike, u kojoj su bili i kraljevi i kraljice.
Takav sadizam danas je nezamisliv, poručuje harvardski profesor psihologije Stiven Pinker, koji u nedavnom eseju u "Novoj republici", obrazlaže tezu koja se na prvi pogled čini nedovoljno uverljivom, s obzirom da smo iza sebe tek ostavili vek dva velika svetska rata, holokausta, Hirošime i Nagasakija, Staljina, Maoa, Pol Pota, Vijetnama… Teza je da čovečanstvo danas proizvodi najmanje nasilja u svojoj istoriji – i da smo sa 21. vekom ušli u najmirniju eru od postojanja naše vrste.

Profesor ovo argumentuje nizom primera i citata. Polazi, prvo, od toga da je okrutnost, poput gore navedenog primera, prestala da bude zabava, da je iskorenjeno ropstvo, da je genocid stavljen van zakona, da tortura i odsecanje udova nisu više rutinske kazne, da je u najvećem broju zemalja ukinuta smrtna kazna, da su uvedena pravila ratovanja – dakle mnogo toga što je bilo surovi pratilac ljudskog bivstvovanja kroz najveći deo istorije.

Opadanje nasilja, kao trend, po ovom profesoru je fenomen vidljiv kako na skali milenijuma, tako i vekova, decenija, pa i godina. Takođe, reč je o globalnom trendu, premda ne sasvim homogenom.

Na primer, društva pre nastanka država bila su mnogo nasilnija nego kad je država preuzela monopol nad nasiljem. Plemensko nasilje je bilo mnogo učestalije nego moderni ratovi, i ubijalo je mnogo veći postotak ljudi u bitkama. Ti sukobi su, takođe, bili mnogo pogubniji: da su ratovi u 20. veku odneli isti procenat stanovnika kao što su to nekad činili plemenski, umesto sto miliona žrtava, bilo bi ih dve milijarde.

Uostalom, navodi profesor Pinker, čija je uža specijalnost socijalna evolucija, čak i Biblija, danas hrišćanski izvor moralnih vrednosti, na mnogo mesta slavi genocid, pokolj do poslednjeg žitelja okupiranog grada, propisuje pogubljenje kamenovanjem za podužu listu nenasilnih postupaka, poput preljube, homoseksualnosti, pa čak i nepoštovanja roditelja. Tortura i genocid su, takođe, deo istorije i drugih vera, indijskih, islamskih , kineskih.

Opadanje nasilja dokumentuje i moderna statistika: jedno istraživanje ubistava u istoriji, kao sredstva za rešavanje ličnih konflikata pokazuje da su stope ovih zločina u periodu od 12. veka do danas opale u svakoj evropskoj zemlji: u Engleskoj je sa 24 ubistava na svakih 100.000 stanovnika u 14. veku, stopa do 1990. opala na 0,6. Broj poginulih u bitkama koji je još 1950. iznosio 65.000 godišnje, opao je u ovoj dekadi na samo oko dve hiljade. Između 1989. i 2005. broj kampanja masovnih ubistava civila opao je čak za 90 odsto.

Zašto sve ovo izgleda neuverljivo i otkud utisak da je nasilja u svetu danas više nego ikad? Zar u Iraku svakodnevno ne pogine nekoliko desetina ljudi, šta je sa zločinima u Darfuru, s onim što se do samo pre nešto više od decenije događalo u Ruandi, pa i u Bosni?

Reč je o percepciji: moderni mediji mnogo efikasnije u naše mozgove urezuju slike modernog nasilja nego starovekovnog; opala je, zatim, i naša tolerantnost na nasilje i proterano njegovo slavljenje. Ma koliko bili strašni, moderni zločini su blagi ako se mere standardima bestijalnosti u ljudskoj istoriji. Opadanju nasilja doprinela je i civilizatorska uloga moderne države, a tehnološki i ekonomski napredak su unapredili i produžili naše živote, podižući generalno njihovu vrednost.

Da li je ova slika ako ne sasvim dobrog, a ono sve boljeg novog sveta baš sasvim tačna? Mnogi misle da je harvardski profesor samo delimično u pravu, pa čak i da je potpuno sa druge strane istine. U polemici koja je izazvana njegovim tekstom, najviše je osporavana jedna od njegovih centralnih teza, o doprinosu države smanjenju nasilja. Za ovo je ponuđeno obilje argumenata, među njima mnogo američkih, počev od masovnog ubijanja civila u Vijetnamu, uništavanja letine, pogroma hemijskim oružjem… Nisu li sankcije prema Iraku tokom devedesetih odnele na stotine hiljada života i ne ubija li osiromašeni uranijum postupno, ali na dugi rok, čak i kad promaši metu?

A šta je sa Irakom danas, gde mesečni saldo poginulih opovrgava Pinkerove brojke? I sa opštim uverenjem, lako dokazivim, da su "civilizovani" ratovi mnogo razorniji nego što su to činili oni "primitivni", apsolutno i relativno?

Blagodeti civilizacije, poput duvana, saobraćajne nesreće, globalno zagrevanje, moderne bolesti, odnose po sto hiljada života svakog dana, ili 36 miliona godišnje, što znači da će u ovom veku na ovaj ili onaj način nasilno umreti više od tri i po milijarde ljudi!

Novi svet je nenasilan samo u esejima.