Bluz podno glečera (2. deo)

Specijalno za „Politiku“

Po tradiciji, čast da otvori glavni program Jazzfestival Saalfelden 2011, (25–28. avgusta u austrijskom alpsom gradiću Salfeldenu) pripala je austrijskom umetniku. Saksofonista Maks Nagl duplirao je sastav Big Four (Stiven Bernštajn – slajd truba, Noel Akote – gitara, Bred Džons – bas) istaknutim ličnostima savremene muzike (Pamelija Kurstin – teremin, Oto Lehner – harmonika, Nils Vogram – trombon, Keni Volesen – bubnjevi). „Osam u jedan“ u nazivu projekta označavalo je utapanje njihovih veština u pedantno složenu, raznoliku celinu (u jednoj numeri spajaju sving, tango, slobodnu formu i bluz!), sa odmerenim ulogama za pojedince.

Umesto „Umetnost improvizatora“, bolje bi bilo da je uz ime trija Metjua Šipa u programu stajalo „Umetnost praznine“. Iz njegovog klavira je sat vremena dopirala hrpa nejasnih ideja, kao da smo prisustvovali razrađivanju mehanike klavira, umesto koncertu. Razočaravajuća predstava cenjenog avangardiste.

U život nas vraća hladni mohito na terasi. Kada se sa ulice oglasi truba Kong Vua (ceo program se prenosi na video-bimu!), nikome nije do preterane žurbe, ali balada „My Funny Valentine“ prija i na ovaj način. Silazimo i prepuštamo se Hendrix-in-Spacečaroliji, distorziranom basu Stomija Takeišija i Kongovim meditativnim tonovima.

Skerik, The Dead Kenny G’s

U belim odelima sa pudl-perikama a la Keni Dži, The Dead Kenny G’s pojavom nagone na neobuzdani smeh. Pet Metini je prvi bacio na pod smooth jazz figuru Kenija Gorlika (2000), sad stiže klasičan nokaut. „Dead“ u imenu je referenca na Dead Kennedys, u vazduhu je pank-džez, glasan i besan. „A sad je vreme za ’Kill The Poor’, je l’ tako Keni?“, najavljuje bubnjar Majk Dilon temu legendarnih pankera. „Gorlik ne voli siromašne“, odgovara saksofonista Skerik. „Gorlik želi bogataše!“ Parodični ljigavi saks prethodi strašnom pank prangijanju u sitne sate. Juriš!

Subotnje jutro donosi pad temperature za 15 stepeni, uz pljusak u dolini i svež sneg na planinama. Napunjeni energijom Endangered Blood, Bernstina i Volesena na „Kratkim rezovima“, u prestissimo tempu (kao da ga Ornet diktira!) pretrčavamo na odličan set Norvežanina Ingebrit Haker Flatena i Chicago Sexteta. Dejv Rempis (saksofon) i Ola Kvernberg (violina) prosipaju post-AACM agresiju, Džejson Adaševic (vibrafon) i Džef Parker (gitara) tope je razlivenim harmonijama, Flaten (bas) i Frenk Rozali (bubnjevi) razigravaju sukob udaljenih teritorija.

Sa nastupa turskog free jazz kvinteta KonstruKt ostala je gomila buke, distorzije i cijukanja – da li bi bilo bolje da im u gostima nije bio indisponirani saksofonista Maršal Alen? Srećom, posluženje na terasi stiže kasnije, pa nije preselo. Naziv švajcarsko-belgijskog kvarteta Trank Zappa Grappa In Varese? nije objava još jedne parodije, već poštovanja prema delu (muzici, ironiji) Frenka Zape i (posredno) Edgara Vareza. Međutim, izgledali su isuviše stegnuto – kao da polažu ispit pred duhovima Zape i Vareza.

Dejvid Es Vejr

Sve što su nam Šip i Alen ostali dužni, sa kamatom je naplatio Dejvid Es Vejr (tenor saksofon), uz sjajnu saradnju Kupera-Mura (klavir), Vilijama Parkera (kontrabas) i Muhameda Alija (bubnjevi). Kao da se cunami stuštio na nas kad su zasvirali! U potpuno oslobođenoj muzici, utrkuju se ko će brže i žešće – saksofon plače i urla, žice klavira drhte, bas tutnji, bubnjevi grme. Slika je u neobičnoj suprotnosti sa zvukom: Vejru je presađen bubreg i sedi pognut u stolici, a ipak nas lako vodi u „Planetarno nepoznato“. Bol i radost su suprotnosti koje se privlače.

Baš kao free jazz i bluz! Pre dve godine, gitarista Eliot Šarp je u Salfeldenu demonstrirao slobodnu improvizaciju u sastavima Carbon i Orkestrova, a sada je uronio duboko u bluz tradiciju, hitovima legendarnog Vilija Diksona. Ali sastavljajući bend Electric Willie sa kolegama iz džez/rok/avangardnog miljea, Šarp se izvukao iz čikaškog bluz šablona da pesmama „Back Door Man“, „Hurricane“, „Insane Asulum“ i „Spoonful“zaista udahne novi život – sve drugo bilo bi besmisleno.

U nedelju je ponovo sunčano i toplije, majstor za koktele ima pune ruke posla. Za početak programa izvrsno su odabrani trio bubnjara Džima Bleka i kvartet Army of Strangers viol(in)istkinje Džesike Pavone. Ako mislite da je Džimova muzika bila tvrda, a Džesikina nežna, zapravo je bilo obrnuto. Džima kompozitora zanimaju mirniji ambijenti, koje odlično oslikava mladi austrijski pijanista Elijas Stemeseder, dok Džesika uživa u pratnji avangardnog gitarskog rok trija, uspevajući da izvije svoje žice iznad njihovih grubih rifova.

Tenziju podiže Das Kapital. Danijel Erdman (saksofon, Nemačka), Hase Pulsen (gitara, Danska) i Edvard Pero (bubnjevi, Francuska) obrađuju muziku austrijskog kompozitora Hansa Ajslera – marksiste, Brehtovog partnera, autora himne DR Nemačke. „Svet je bolji bez kapitalista“, kaže Ajslerova pesma, eto veze sa ovim trijom! Džez i kabare, koračnice i valceri, nostalgija i humor, nežno i raspušteno – polovi su koje istražuje trio. Na bis kreće „Internacionala“, zapevaćemo...

Pogrešno pomišljajući da ime Nels Cline Singers označava neku vokalnu grupu, nisam se zanimao za iste, dok nedavno na sajtu Peta Metinija nisam video preporuku. „Pevači“ su Skot Amendola (bubnjevi), Trevor Dan (bas), Juka Si Honda (klavijature) i Nils Klajn (gitara), u dve reči – nigde pevača! Muzika je fanki rok sa džez stavom, besno i otkačeno, Klajn poseduje i vizuelne (maničan hod) i izražajne (strahovita sola) atribute lidera.

Festival zatvaraju najveće zvezde, The Bad Plus i Džošua Redman (saksofon). Slušamo numere trija, od impresionističke „Love Is The Answer“, preko rastrzane „2 p.m.“, poliritmične „Thrift Stone Jewelry“, lirske „People Like You“, energične „Big Eather“, do ambijentalno sveobuhvatne „Silence Is The Question“. Redman se savršeno uklapa, bez nota ispred sebe, dajući drugačiju dimenziju bojom saksofona i odličnim solo pasažima. Hoćemo još, i dobijamo dva bisa – kraj se bliži, vreme je za proslavu!

Poslednjim kapima dunjevače kolega Nikola Marković pokušava da zavede agentkinju Džona Zorna da ga pošalje u Beograd. Na pitanje zašto nisu snimili „Internacionalu“, momci iz Das Kapital odgovaraju da su prava strogo zaštićena, Mingusov sin se hvali stalnim poslom u Njujorku (u aukcijskoj kući!), Bernstin evocira saradnju sa Đanlukom Petrelom iz 2009. („ali Stivi, zašto moramo da sviramo po notama?“). Danijela i Barbara nam žele do viđenja, dok hodamo prema Nexusu i Nutella rakiji. Ukus lešnika pratiće nas na dugom putu do Beograda.