Mogući Boš & nemogući polaroid

I obavezno posetite groblje - preporučila mi je ljubazna i uvek nasmejana Brigite Burgman, koja se stara da piscima koji borave u Beču kao stipendisti Kultur kontakta sve bude potaman. Poslušao sam je, šta drugo da uradim, kada mi je žena omogućila da iz novinarske lože posmatram bečki fudbalski derbi između Rapida i Austrije. Majsko loptanje klubova čije rivalstvo traje punih stotinu godina završilo se upadom navijača na teren i sveopštom tučom sa policijom, a nakon derbija odigranog 21. avgusta, sa tri gola u mreži i nikakvom igrom, na fudbalsko groblje je ispraćena ekipa Rapida, koja igra gore od Zvezde i Partizana zajedno.

Brigitina preporuka beše pun pogodak, jer se ispostavilo da je na bečkom centralnom groblju življe nego u tamošnjim muzejima. Grobljanski autobuski saobraćaj šljaka kao švajcarski sir, pardon, sat, (mada nisam proveravao da li postoji i noćna linija),a između hiljada nadgrobnih spomenika, možda baš u aleji na čijem je kraju Alida Vali u „Trećem čoveku“ prošla pored Džozefa Kotna kao pored turskog groblja,nalazi se večna kuća jednog našeg nesrećnika. Naš zemljak se, zajedno sa preteklom porodicom, u stihovima uklesanim u mermer iskreno ispoveda i žali zbog svoje prerane smrti. Ovu čolovićevsku književnost na groblju (a u egzilu) sasvim nadrealno upotpunjuje oferta kamenoresca čiji se dućan nalazi preko puta glavnog ulaza u Zentralfriedhof. Kao svojevrsne manekene, ovaj zanatlija je u dvorištu radionice izložio nadgrobne spomenika na kojima su listom uklesana imena naših gastarbajtera.

I dok su brojni turisti memoriju svojih najsavremenijih digitalnih kameratrošili na škljocanje večnih počivališta Betovena, Mocarta, Štrausa oca i Štrausa sina, Kurta Jirgensa (koji je glumio u „Neretvi“) i Kurta Valdhajma (koji nije glumio na Kozari), ja sam kadrirao reklamne grobove familija Spasić i Simić.

Ko zna, možda se neka od mojih amaterskih fotki, sem na stranicama „Politike“, nađe i izboru „Word Press Photo“ u bečkoj Vestliht galeriji, u kojoj je, krajem avgusta, zatvorena izložba „Polaroid (im)possible“.

Vestliht galerija postoji desetak godina i, sem fantastičnih i ekskluzivnih izložbi fotografija (u proleće ove godine održana je izložba posvećena Tomasu Bernhardu), u njoj možete videti i vrednu zbirku fotografskih kamera.

Izložba „Polaroid (im)possible“ u stvari predstavlja samo deo zbirke od skoro četiri i po hiljade polaroid-fotografija, koju je Vestliht otkupio na aukciji u njujorškom „Sadebiju“ i time praktički spasao dela preko osam stotina umetnika, među kojima su najpoznatiji Endi Vorhol i Ansel Adams.

Ekološko osvešćivanje prezagađenog sveta i mogućnosti digitalne fotografije učinile su da polaroid u 21. veku ostane samo jedna lepa uspomena na bezbrižne godine kada smo ove aparate koristili za beleženje porodičnih slavlja.

Izložba u bečkom Vestlihtu otkriva nam ono drugo, ne manje interesantno a umetnički vanredno, lice polaroida. Sem standardnih formata, izložene su i velike fotografije, koje su odabrani fotografi izrađivali na specijalnim kamerama, projektovanim isključivo za umetničko izražavanje.

Izložene su i fotografije načinjene najnovijim prototipima polaroid-kamera impossible px 600. Ove fotografije donose čudesan obrt: snimljene u ovom, najnovijem veku, svojom nesavršenoću, neizoštrenošću i bledilom podsećaju na požutele fotografije iz albuma naših predaka. Ipak, umesto nečije baba-tetke, u Vestlihtu možete videti portret Debre Hari, urađen nemogućim polaroidom.

I dok naučnici i fotografi ovim prototipima polaroida sadašnjost senče sepijom i vraćaju nas u virtuelnu prošlost, engleska skulptorka Sara Lukas i umetnička grupa Želatin uspevaju da slavnog Hijeronimusa Boša iz šesnaestog veka pošalju u budućnost.

Ovaj neobični i duhoviti susret klasične i moderne umetnosti možete do novembra videti u Kremsu, univerzitetskom gradiću u donjoj Austriji, sedamdesetak kilometara od Beča.

Sem što je poznat po vrhunskim vinima, Krems je sve više značajan i po delatnosti umetničke galerije. Izložba „Lukas, Boš, Želatin“ vrhunski je primer predanog rada na istinskoj proizvodnji savremene umetnosti koja ne može a da ne korespondira sa delima starih majstora.

U velikim i hladnim betonskim prostorima galerije odvija se vrlo intenzivan dijalog između remek-dela Boša, Brojgela mlađeg i skulptura poznate predstavnice novije britanske umetnosti i slika, objekata i video-instalacija umetničke grupe Želatin, koja je imala zapažen nastup na venecijanskom Bijenalu i koju čine četiri umetnika (dvojica su rodom iz Kremsa).

Detalji sa velikih apokaliptičnih kompozicija genijalnih slikara pretvaraju se u monumentalne skulpture od najrazličitijih materijala, a užase strašnoga suda i trijumfa smrti nadvladava nasušna duhovitost i smeh bez koga se iz Kremsa prosto ne može otići.

Prvo, jer se preko puta Kunsthale-a nalazi i muzej karikature, a drugo, jer se bez makar ironičnog ili kiselog osmeha ne može primiti vest da su komunalne usluge u carstvujučoj Vijeni od septembra skuplje za sedamdesetak evra.