Novak Đoković imitira dobro i sa puno duha

Glumac Nebojša Glogovac oblači ovih dana vojnu uniformu! Priprema se za snimanje filma „Artiljero”, po scenariju i u režiji Srđe Anđelića, a zatim i za TV seriju „Vojna akademija” Dejana Zečevića. U međuvremenu će nastaviti da igra u matičnoj kući – Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde će osvajati publiku glumom u predstavi „Hadersfild” na sceni „Bojan Stupica”.

Rođen je 30. avgusta 1969. u Trebinju, u braku sveštenika Milovana i Mileve. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu mentor mu je bio profesor Vladimir Jevtović, a u klasi su bili Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Danijela Mihajlović... Pamte se njegove uloge u filmovima „Ubistvo s predumišljajem”, „Bure baruta”, „Nebeska udica”, „Žena sa slomljenim nosem”, kao i u pozorišnim predstavama „Metamorfoza”, „Sablja dimiskija”, TV serijama „Porodično blago”, „Moj rođak sa sela”...

U braku s Minom, slikarkom i profesorom na Fakultetu primenjene umetnosti, ima dvojicu sinova: Gavrila (13) i Miloša (10).

Zašto ste ušli u glumu?

Često sam menjao sredine u kojima sam živeo. Rođen sam u Trebinju, živeo sam u Opovu, pa u Pančevu. Tako sam se, u druženju, prilagođavao različitim karakterima i modelima ponašanja. Pokušavajući sve to da shvatim, razvio sam posmatračko čulo, a gluma je baš to: razumevanje ljudi i sposobnost da misliš kao drugi. To me povuklo.

Ko Vas dobro prati na sceni?

Volim saradnju s glumcima koji u predstavi umeju da ponište sebe i da se predaju ulozi. Poštujem glumce koji imaju sluha za to. Oni me inspirišu, a nadam se i ja njih.

Šta Vas nervira?

Smeta mi kad vidim da kolega gleda koga ima u publici ili, kad nema tekst, pa ne učestvuje u dramskoj radnji već zvera okolo i čeka svoju priliku.

Da li, nekad, „dopisujete” tekst?

Improvizacija se na Akademiji tretira kao jedna od komponenti našeg scenskog rada. Činio sam to kad mi se takva prilika ukaže. Nije to nepoštovanje pisca već samo nadgradnja uz uslov da se u toku te priče ne preskoči ništa od onoga što je napisano. Improvizacija je jako klizav teren.

Kako birate uloge van svoje „kuće”?

Pročitam scenario i pregovaram o novcu. Ali, nije tako uvek. S puno poverenja i rado prihvatam saradnju s Paolom Mađelijem. Sarađivali smo u dve pozorišne predstave: „Na dnu” i „Italijanska noć”. On je čovek koji ulazi u pozorište s jasnom idejom, velikom hrabrošću i otvorenim vratima za nova rešenja u saradnji s glumcima.

Da li je i imitacija gluma?

Meni je imitacija niži nivo glume. To je više vežba, neka vrsta gimnastike i zagrevanja za glumu. Eto, Novak Đoković to dobro radi. Šali se imitirajući svoje kolege i koleginice. On to čini sa puno duha. Bitno je samo da to ne radi uvredljivo, a ne radi.

Da li scenario može i da Vas rastuži?

Dogodilo mi se to u filmu „Krugovi”. Priča je istinita: Srbin Srđan Aleksić (26) u januaru 1993. je u Trebinju priskočio u pomoć Bošnjaku Alenu Glavoviću koga je grupa vojnika Vojske Republike Srpske tukla. I vojnici su nasrnuli na Srđana koji je od udaraca preminuo, a Alen se spasao. Ubice su osuđene samo na po dve godine zatvora. U filmu igram Srđanovog druga koji je sad hirurg i kome u salu za operacije, posle saobraćajne nesreće, donose jednog od njegovih ubica. I sad bi trebalo da ga operišem. Tema filma je oprost. Šta sad posle onih krvavih godina. Ovaj film reditelja Srdana Golubovića imaće premijeru do kraja godine.

Kako čuvate slobodu?

Trudim se da imam ispravne stavove i da moja sloboda ne povređuje tuđu. A ne dam da tuđa sloboda utiče na moju slobodu. Nastojim da drugima ne radim ono što ne bih voleo da oni meni rade.

Da li to važi i za Vašu decu?

Da. Evo, nedavno sam izvređao starijeg sina zbog dugog druženja s kompjuterom. Onda je on rešio da krene u kontru. Kazao mi je: „To što te hvale kao glumca mislim da, na nekom širem nivou, nije baš tako. Ima tu dosta olako shvaćenih događanja. Nisi ti to baš uvek odradio kako bi to trebalo”. Naravno, hteo je da me povredi. I dirnula me ta njegova priča. Tako je to sročio da sam progutao knedlu!

Koliko verujete u ljubavnu magiju?

U tu vrstu ljubavi verujem kad osetim da je to baš tako. Tu mora da bude malo i taktike. Taj potencijal zaljubljenosti mora se trošiti polako i nežno, kao blago. To je veliko umeće.

Šta volite u svojoj pojavi?

Volim kad mi krene priča i kad ostvarim nameru. Volim što sam uporan. Volim svoju širinu razmišljanja i što mogu da pojmim ljude. Volim što mogu da se izdignem iznad situacije, pa da je onda rešavam. Prijatelji mi kažu da im jako prija kad pričaju sa mnom o svojim problemima.

-----------------------------------------------------------

U pozorištu je i tišina posebno priznanje

Kako doživljavate priznanja?

Dragocen je to osećaj. Prošle godine sam osvojio „Oskara” kao najpopularniji glumac u Srbiji. Aplauzi su lepa priznanja u pozorištu, a u bioskopu su još lepša. Teže ih je dobiti tokom projekcije filmova, a dobio sam ih na premijerama „Žene sa slomljenim nosem”, „Ubistva s predumišljajem”, „Klopke”... Ali, u pozorištu je i tišina posebno priznanje. Kad se predstava završi, a publika, spontano, ostane u toj priči još tri-četiri sekunde i potom – grune aplauz, kao pljusak. Dešavalo mi se to posle „Hadersfilda”.

-----------------------------------------------------------

Nisam prihvatio poziv u rijaliti „Farma”

Da li ste rob novca?

Ne. Ne želim ga po svaku cenu. Bedan projekat ili neku „pinkovsku” varijantu ne bih radio ni za kakve pare. Zvali su me u rijaliti šou „Farma”. Kazali su mi da tražim para koliko hoću. Nisam prihvatio. Kriterijumi mogu malo da variraju, ali postoji donja granica ispod koje ne idem. Nažalost, živimo u vremenu kad je „sposobnost” vrednija od znanja i poštenja. Te „sposobne” moj kolega Dragan Nikolić zove samizdati. Njih, naravno, nigde nema kad bi trebalo da se dokažu – kad se digne zavesa!