Ne osluškujemo više tišinu

Predstavu „Ako bismo svi malo utihnuli” specijalno za 45. izdanje Bitefa sa igračima Bitef plesne kompanije uradila je hrvatska koreografkinja Snježana Abramović-Miljković. Delo će premijerno biti izvedeno večeras u 20 časova na sceni Ateljea 212, kao treća premijera u zvaničnoj selekciji, odnosno kao prva od devet predstava u okviru programa „Region u fokusu”.

Do ove lepe saradnje, objašnjava Snježana Abramović-Miljković, došlo je na poziv Jelene Kajgo, direktorke Bitef teatra, a on je usledio posle razmene predstava Zagrebačkog plesnog ansambla i Bitef plesne kompanije.

Predstava je koreografisana za 11 plesača među kojima su Ašhen Ataljanc, Milica Pisić, Ana Ignjatović-Zagorac, Miloš Isailović, Sanja Ninković, Nevena Jovanović.

– Vrlo retko se u našem regionu predstave savremenog plesa kreiraju za tako veliki broj izvođača, tako da je i ovo svojevrsni kuriozitet, kaže hrvatska umetnica.

Ovogodišnji Bitef posvećen je prezentaciji savremenih regionalnih pozorišnih predstava i umetnika. Tako će se u programu „Region u fokusu” naći ostvarenja koja potpisuju zvučna umetnička imena iz regiona: Nataša Rajković i Bobo Jelčić, Ivana Sajko, Selma Spahić, Ivica Buljan, Boris Liješević, Jožef Nađ i Oliver Frljić, koji je prisutan sa dve predstave.

– Mislim da je takva orijentacija jako značajna zbog informacija odnosno saznanja o tome šta se zbiva u našem susedstvu, ali i zbog otvaranja prostora za međusobnu saradnju, jer su koprodukcije budućnost rada i preživljavanja u izvođačkim umetnostima. Upravo za koprodukcijske modele saradnje postoje značajna sredstva u EU fondovima, kojima se sve više okrećemo.

Sam naslov najnovijeg scenskog ostvarenja Snježane Abramović-Miljković „Ako bismo svi malo utihnuli” intrigira. A zašto ovakav naslov, otkriva sama umetnica:

– To je citat iz Felinijevog filma „Glas meseca”. Specifičnost savremenog plesa jeste ta da je napustio ilustrativnost klasičnog baleta i u svojoj biti se približio savremenom pozorištu, ali je ujedno zadržao apstraktni koreografski jezik. Koreograf je ujedno i autor koncepta, odnosno osnovne ideje od koje kreće koreografski rad, što je puno složeniji proces. „Ako bismo svi malo utihnuli” obrađuje Felinijevu parabolu o šapatu duše koju jedino sanjari i lutalice mogu čuti, a predstava započinje tamo gde se film završava. Zanimljivo je i to da, upravo, u potrošačkom društvu u kojem se razvijaju sredstva komunikacije, ljudi sve manje čuju, odnosno razumeju jedni druge, i postaju sve usamljeniji.

Snježana Abramović-Miljković se u predstavi bavi i pitanjem kako smo i zašto dospeli u situaciju u kojoj smo danas.

– Paradoks je da se razvojem komunikacije nije razvilo i razumevanje, ali se razvio svojevrsni voajerizam, gledanje u tuđu intimu upravo kroz internetski sistem, garantujući pri tom anonimnost. Tako da je vrlo često virtuelni svet kompenzacija za realnost, jer je u virtuelnom svetu sve stilizovano i čini nam se lepše, a pri tom propuštamo vlastiti život.

Zaboravili smo da osluškujemo tišinu u nama, kaže naša sagovornica, zbog medijske manipulacije kojoj smo podložni i koja već deluje i podsvesno: jako se bavimo spoljnim, želimo večno da ostanemo mladi, moramo biti lepi, sveži, jesti organsko povrće, upotrebljavati sredstva za pranje i make up koji nam svakodnevno preporučuju, čak se i umetnička dela tretiraju kao proizvod, pa su više ili manje u trendu… Zato mi je najgora moguća kritika neke predstave da je rađena na zastarelim principima. Ne znam šta bi to trebalo da znači? Pa, i grčke drame su onda zastarele! Na žalost, trend je nešto što ne možemo više izbeći. Ljudi su zaboravili da provode večeri bez upaljenog televizora ili kompjutera, zato mi je jako zanimljivo da vidim kakva panika nastaje kada, recimo, nestane struja, jer onda ostajemo sami sa sobom.

B. G. T.