Đovak i naša ekipica

Mi u Lonodnu, a sinoć preko vode igrao Novak. I ne samo igrao, već i pobedio i to onako Srpski.

Naša mala ekipica, zalutali studenti u jedan veliki grad pomalo stran, a opet tako blizak, sedimo u jednom londonskom „Sport kafeu“ i s nestrpljenjem čekamo da počne Đoković.

Jako smo uzbuđeni, ali kako i ne bi bili! Igra neustrašivi div iza mreže, naše gore list, sin Srbije, princ Dunava i Save.

Samo pre nekoliko nedelja na odmoru provedenom delimično u Srbiji, mogu da se zakunem (u Đokovića), da sam čula da se neko u kafiću do mene kune baš u tog Đokovića. I mi mu tepamo. ĐOVAK, ĐOVAK! Idemo majstore.

Kao verni social network addict džaram po svome iPhone-u i ko će me znati šta već tvitujem. Miša mi kaže da pogledam jel @DjokerNole nesto tvitovao, onako kao da mi je isti najbolji drug. I ja, kao iznervirana, odgovaram da i nije baš nešto veran tviteru, i da zato više volim Janka koji pored svoje kolotečine treninga i utakmica, nađe vremena da tvituje, a i da miksuje.

Sad nije samo teniser Tipsarević, nego je i DJ Janko. I da redovno slušam njegove miksove, a znam i da ga @DjokerNole podržava i prati. Ma kažem vam, Janko i Novak su mi najbolji drugari (al’ na tviteru). Eto, i ja umesto da sam kao i nasi vršnjaci u ratno doba našla neki sport, neki hobi, neku zanimaciju, pa i ja da sada tvitujem Novaku kao zbilja najbolja drugarica, ja sam došla u beli svet da se školujem.

I tako počne Đovak, princ Dunava i Save, a preko mreže svima poznata španska zver Nadal. A naša mala grupica pomno prati veliki ekran i ne trepće. Ponekad viknemo, tapšemo, smejemo se, nazdravljamo. Pa bože moj, srećni smo. Zajedno smo tu, i zajedno gledamo našeg narodnog heroja. I pomišljam u sebi, a ko smo svi mi i odakle mi tu zajedno?

Obrni okreni, ja sam nas okupila. Uvek sam bila ona luda koja zna milion ljudi, pa ih toliko i ima oko sebe. Selila se iz grada u grad, iz države u državu, iz škole u školu. Beograd, Dablin, Pariz, London, Boston. Da, da, to su vam sve nekako moje kuće.

A zapravo, kao i svi mi mladi gastarbajteri, ja ni ne znam gde mi je kuća. Pet gradova, ej, pet gradova je to. I sve ih jako volim i svi me jako nerviraju i svima se uvek vraćam. Ako ništa drugo, pa bar da vidim društvo. Evo čak sam i počela život u Londonu. Master sam završila i sada radim. Crnčim zapravo, ali neću sad da kukam. Nego moja grupica ljudi se smeje i uživa. Maša, Sara, Nemanja, Ana, Miloš, Nikola i ja. I tu smo upravo upoznali jednog mlađanog dečka poreklom iz Banjaluke, a zapravo iz Ciriha.

Nikola: Ohooooooooooooo, pa ti si naš? Sedi tu.
Mlađani dečko: Pa neka, ja ću ovde...
Nikola: SEDI, NIKO TE NIJE PITAO!

I sede tako dečko, reče da se zove Aco, a ni ne zna šta ga je snašlo. Mi smo zapravo svi jako dobra deca. Nismo probisveti. Tu smo da se školujemo (evo sad i da radimo), i nije da se hvalim, ali u najbolje škole smo isli. Novak je opet dao poen! Idemo majstore, kidaj!

Čuli smo da tu još neko navija. U početku smo mislili da je dečko iza stuba u crvenom duksu, ali k vragu, neko je drugi. Ovaj je čist Španac. Još jedan poen i spazili smo ih. Dva crnca u prvom redu. Crnca, da. Braća naša, kunem se (u Đokovića). Ko su, ne znamo, a ni šta im bi, ne znamo. Mislim da im je možda bilo žao što samo naša mala grupica navija za Đovaka, pa ko vele, da nam se pridruže. I gledam ih tako neko vreme, kad ono njih dvojica vatreni navijači! A možda je to zato što je P Didi pre par dana bio u Novakovoj loži. A možda je to zato što je sada Naomi Kembel u Novakovoj loži. A možda sam i ja rasista? Kakve veze imaju P Didi i Naomi sa Novakovim navijačima, nemam pojma.

Bum, tras, eto ga još jedan poen. Bravo Nole, viknem i nasmejem se, a pored mene već podosta iznervirana Španjolka koja očima ne može da me vidi, jer gube ona i njen zemljak . Posle još nekoliko (polu)bučnih pozdrava Novaku od strane naše ekipice ona se okreće ka meni i na lošem engleskom kaže: “Vi ste jako nevaspitani, da, da.” JA? MI? Molim? Izbroj Nina do deset leba ti.

Nabacim kez, to se vežbalo godinama, i na potpuno tečnom španskom joj kažem: “Draga, pa kako smo mi to nekulturni? Ovo je samo igra, i mi samo navijamo, nema potrebe da se vređamo.” Španjolka ostaje zabezeknuta i ne zna šta ju je snašlo.

Ne zna Španjolka da smo mi Srbi poliglote. Ne zna ona da sam pre nego što je ’99. počeo rat ja pratila Esmeraldu. I ne zna da sam bila prva u redu kad se Institut Servantes otvorio u Beogradu. I ne zna da putujem često u Španiju i da mi je omiljeni grad na svetu baš njen Madrid. I nek ne zna. Jer ako se neko dere i viče, ne samo u ovom „Sport kafeu“, nego i inače, e pa onda su to njeni zemljaci. Nismo nepristojni. Samo srećni (a neki sad već pomalo pripiti).

I tako je dobio Đovak, princ Dunava i Save (ili Kosova, ili Kopaonika). Nije što je naš, nego što je dobar mladić. A to što ja radim danas sa polu-zatvorenim očima, i što zapravo nisam u stanju da radim nego evo prepričavam vama moju pricu, pa to nema veze. Važno je da smo se mi družili. Važno je da je tu bila ta ekipica, željom smeštena zajedno u isti kafić, a situacijom smeštena zajedno u isti grad, u ‘naš’ grad, u London.