Plešu, prevode, sviraju i voze vespu

Posao carinika podrazumeva veliku odgovornost, disciplinu, korektnost, sposobnost samokontrole, doslednost u sprovođenju zakona, jednak pristup svim strankama i nepotkupljivost. Carinici su zaduženi i za predstavljanje Srbije strancima u prvom susretu sanašom državom. U svakodnevnom poslu oni moraju da se izbore i sa raznoraznim izazovima i da „pregrme” svakakve reakcije građana… Zato mnogi od njih svoje slobodno vreme posvećuju neobičnim hobijima koji će ih opustiti, razonoditi ali i zbližiti sa drugim ljudima

Srđan Kecojević je, recimo, jedan od volontera pripadnika Gorske službe spasavanja na Kopaoniku.Pored toga, u slobodno vreme bavi se i ronjenjem, apsolvent je Fakulteta za fizičku kulturu a u Upravi carina radi pet godina. Među zaposlenima u Upravi carina, koje smo imali priliku da upoznamo ovih dana na onaj drugi, zanimljiviji način – kao hobiste, razgovarali smo i sa maratoncem Nikolom Kosanovićem.Pored trke na 50 kilometara na Adi Ciganliji, takmiči se i u plivanju. A Tomislav Vidaković je krenuo na put po Evropi dug 8.540 kilometara – i to na motoru.

Ima među našim carinicima i muzičara, prevodilaca, plesača, vozača vespi… Evo njihovih priča.

Plesom do vicešampionata

Pre podne u Upravi carina, popodne na treningu, vikendom na turniru, to je ritam Milene Zogović, kojoj vremena ne manjka za ono što voli

Glas preko telefona nagovestio nam je otresitu, energičnu osobu. Zato smo bili ne malo zbunjeni kada smo se sreli sa Milenom Zogović, devojkom krhkog, nežnog, skoro detinjeg izgleda, višestrukim državnim prvakom u sportskom plesu.

U razgovoru saznajemo da je diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Međunarodnim odnosima. Već petu godinu radi u Upravi carina u Sektoru za carinsko poslovanje i međunarodnu carinsku saradnju – grupa za fizička lica. Kada dođe kraj radnog vremena, Milena žuri kući po opremu, pa pravac u plesni klub na probu, koja traje od 19 do 23 sata.

– Ples treniram od desete godine. Prvi kurs sam završila sa drugarima iz odeljenja. Onda su nekolicinu nas pozvali, kao talentovane, da nastavimo sa treniranjem.

Vreme za ples nikada mi nije bilo problem, ali naći odgovarajućeg partnera jeste. U grupama je uvek više devojčica, ali kada se mladići odluče za ples ozbiljniji su i istrajniji u treniranju – objašnjava Milena, koja je sa 12 godina imala prvog partnera, a sa sadašnjim Ivanom Kneževićem svakodnevno trenira već šest godina.

Da bi par bio skladan, kaže nam, potrebno je da su partneri fizički usklađeni, da su približno godište, sličnih interesovanja, ambicija. Ivan je završio elektrotehnički fakultet, sada je pred doktoratom

– I voli ples isto kao ja, za razliku od mog dečka Pavla koji, doduše, ima puno razumevanja za moj sport ali više voli hokej – priznaje Milena.

Sportski ples je izuzetno atraktivna, međunarodno priznata i standardizovana sportska disciplina. Jedinstveni spoj sporta i umetnosti. Pod sportskim plesom se podrazumeva pet latinoameričkih plesova (samba, ča-ča-ča, rumba, paso dobl, džajv) i pet standardnih (engleskivalcer, tango, bečki valcer, sloufoks, kvikstep) sa precizno definisanim pravilima.

– Ovo je skup sport, sami finansiramo putovanja, nastupe na turnirima, kostime… –priča naša sagovornica, koja haljine za takmičenje nabavlja u Sloveniji. Nepisano pravilo je da se za svaki nastup uzima novi kostim. Tako da se snalazi, proda stari, doplati pa kupi novi...

Milena i Ivan su državni prvaci devet godina, ove godine se nadaju da će osvojiti prvenstvo po jubilarni deseti put. Skoro svakog vikenda su na nekom od regionalnih takmičenja. Redovni su i na evropskim i svetskim prvenstvima, a u kombinaciji 10 plesova su 15. na svetskoj rang-listi.

– Za nas je uspeh ući među prvih 48 plesača. Svetski vrh čine ljudi koji se samo time bave, profesionalno. Naša jača strana je kombinacija svih plesova, većina se odluči za jednu disciplinu.

Ove jeseni, u oktobru, trebalo bi da otputujemo na Svetsko prvenstvo u Šangaju. Organizatori plaćaju smeštaj, a na nama je da obezbedimo karte za put. Plesni savez plaća polovinu troškova puta. Na međunarodnim turnirima sve plaćamo sami, od startnog broja (koji je oko 30 evra).

Ali, mi smo sportisti nacionalnog ranga. Sa nama na prvenstva ide jedino trener Nenad Jeftić, direktor kluba „Beo Dens”. Italijani, Rusi, Nemci… imaju cele timove u kojima su, recimo, i nutricionisti i maseri – kaže Milena.

Na pitanje šta najradije pleše, bez razmišljanja odgovara da to zavisi od raspoloženja.

– Rumba je ples ljubavi, tango strasti, engleski valcer je elegantan ples, samba asocira na karneval u Riju, ča-ča-ča je kubansko začikavanje. Džajv je jako brz i za njega treba dosta kondicije. Paso dobl je španski ples koji simbolizuje koridu: mladić toreadora, a devojka plašt. Znači svaka koreografija je posebna priča koju plesač treba da dočara. Na takmičenjima jedan ples traje minut do dva, znači za pet plesova je potrebno 20 minuta intenzivnog igranja. Zato nam treba kondicija kao, recimo, atletičaru koji trči na 800 metara, zatim da smo uigrani, lepršavi.... – ispričala nam je Milena.

Rekla nam je i da ima punu podršku i razumevanje kolega, mada kao reprezentativac Srbije ima pravo na plaćeno odsustvo za predstavljanje zemlje na međunarodnim takmičenjima. „Gledam kako što više da se uklopim. Krećemo na put petkom uveče, vraćamo se nedeljom, tako da često pravo iz autobusa ulećem u kancelariju”, dodaje sa smeškom.

Na rastanku nas je pozvala da dođemo u Sportski centar „Šumice” u Beogradu 24. i 25. septembra na najveće internacionalno takmičenje na ovim prostorima „Beo dens open trofej Beograd”.

----------------------------------------------------------

Rusiji s ljubavlju

Snežana Kondić je uspešan pi-ar menadžer Uprave carina, odskora se predstavila i kao književni prevodilac 

Prodorni pogled, oči u oči, bio je pouzdan znak da je pred nama pi-ar menadžer u Odseku za odnose s javnošću Uprave carine u Beogradu. Srdačan stisak ruke odao nam je energičnu i komunikativnu osobu. A onda nas je Snežana Kondić šarmantnim osmehom potpuno osvojila.

Prvo čime nam se pohvalila ova lepa žena na kraju četvrte decenije života, bile su njene unuke: dvogodišnja Anđela i godinu dana mlađa Valentina. Saznali smo da je Snežana rodom iz Vukovog Tršića, u koji su njeni preci došli zajedno s Karadžićima 1736. godine, bežeći pred zulumom Turaka iz Crne Gore. U Loznici je završila gimnaziju (jezički smer) pa onda upisala ruski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Ponesena mladalačkim zanosom uplovila je u bračne vode i umesto da diplomira, rodila Aleksandru i Jovanu. Porodična idila nije dugo trajala, sa dve ćerke u naručju našla se u vrtlogu života kao samohrana majka. Podrška roditelja nije izostala, ali je ona čvrsto odlučila da samostalno krči put kroz život. Radila je kao novinar, voditelj i urednik radio-stanica u Loznici, potom je prešla u Radio Beograd 202, a od 2004. godine je zaposlena u Upravi carine.

– U profesionalnom smislu sam imala sreću da se bavim stvarima koje volim, a koje osim kreativnosti podrazumevaju i kontinuirani rad na sebi. Ruska književnost i jezik ostali su jedna od mojih prvih ljubavi, uporedo sa primarnim poslom, mada u Rusiji nikada nisam bila.

Da ne bih zaboravila reči čitam na ruskom, prevodim za svoju dušu, a za redakciju „Svetska scena i susedne kulture” Drugog programa Radio Beograda pratim rusku kulturnu scenu. Pre svega zanima me njihova književnost, kako klasična, tako i moderna. Rusi, moglo bi se reći, pate od grandioznosti u svemu što rade, ali to nije nikakvo čudo, ako se zna kolika je to zemlja. Najbolji primer da bi se ilustrovala njena veličina je činjenica da Nova godina u Rusiju stiže čitavih deset sati, kolika je vremenska razlika između najudaljenijih tačaka zemlje. Četvrtina svih knjiga koje se štampaju na svetu, izlazi u Rusiji! – priča Snežana, kao da je Tolstojev, a ne potomak Bandula.

Bilo nam je, zato, jasno zašto se prihvatila nimalo lakog posla. Prvo je za Srpsku književnu radionicu u Frankfurtu prevela „Zemlju nedođiju” svetog Nikolaja Velimirovića na ruski jezik, potom i srpsku mitologiju „Zmajevi i vile”, a onda na srpski dela Dmitrija Gluhovskog, „Metro 2033” (koji je najpre pročitala na Internetu, kasnije prevela za jednu poznatu izdavačku kuću u Beogradu) i „Metro 2034”.

– „Metro” je do sada štampan u tiražu od 500.000 primeraka. Radnja romana sa elementima fantastike, jer je reč o postapokaliptičnom svetu, smeštena je u moskovski metro, najveće protivatomsko sklonište na svetu. Po ovoj knjizi, omiljenoj među mladima, napravljena je i popularna video igrica. Samo u SAD je prodato nekoliko stotina hiljada.

Gluhovski ima samo 30 godina, napisao je tri romana od kojih su dva bestseleri, govori pet jezika, proputovao je gotovo čitav svet, radio reportaže sa ratnih područja, direktno se uključivao sa Severnog pola. Sve što piše prvo objavi na Internetu, pa tek onda štampa. I bez obzira na to što može da živi od pisanja i dalje radi kao novinar i radio voditelj! – divi mu se naša sagovornica. Zanimljivo je koliko sličnosti ima između autora i prevodioca njegovog dela.

----------------------------------------------------

Život uz pesmu i gitaru

Za Borisa Matrinova kažu da je najbolji muzičar među carinicima i najbolji carinik među muzičarima, a on dodaje da osim muzike ima i druge pasije

Boris Matrinov radi u Sektoru za kontrolu primene carinskih propisa Odeljenja za carinsku istragu. Muzici poklanja slobodno vreme: peva i svira gitaru, a Subotičanima je poznat po grupi „Doli Bel”, sa kojom je i letos imao zapažen nastup.

– Svirali smo kao predgrupa legendarnom Bori Đorđeviću i „Ribljoj čorbi”. Pevao sam pred pet hiljada svojih sugrađana! To je bilo ispunjenje jednog davnog dečačkog sna. Nastupao sam još sa nekoliko poznatih pevača kao što su Aki Rahimovski iz „Parnog valjka”, Dado Topić i drugi – kaže Boris, koji je već sa deset godina imao nastupe sa gitarom, a sa 13 i prvi bend.

U muzičku školu nije išao, nije ni bilo potrebno – od majke je učio da peva, uz oca da svira na gitari.

–Roditelji rade u prosveti. Često na školskim zabavama zajedno nastupaju, sviraju, pevaju i recituju. Zahvalan sam i profesoru Voji, koji je meni i mojim drugovima iz benda preneo osnovno muzičko znanje. U to vreme on je organizovao i naše prve svirke po srednjim školama. Prvi nastup bio nam je, verovali ili ne, u Gerontološkom centru u Subotici. Svirali smo na igranki bakama i dekama. Imali smo neverovatnu tremu, ali su nam predivni slušaoci tada dali preko potrebnu podršku. Više ne sviram sa ljudima iz tog prvog benda, ali su iz tog perioda ostala velika prijateljstva i moja dva kumstva.

Sada pevam sa bendom „Doli Bel”, koji je vrlo fleksibilan u pogledu sastava. Osnovna postavka smo gitarista Filip Smiljanić i ja, a ostali članovi se menjaju. Naša zamisao je bila da stvorimo bend od ljudi kojima muzika nije profesija već hobi i zadovoljstvo. Zato, kako ko ima mogućnosti popuni sastav po potrebi. Svirkom iz zadovoljstva postigli smo to da je „Doli Bel” danas jedan od najtraženijih bendova u Subotici. Pošto je to sada hit u gradu, nastupamo samo sa dve gitare u takozvanoj anplagd varijanti – priča naš sagovornik.

Repertoar im je uglavnom domaća zabavna muzika, ali kako vole svu kvalitetnu muziku, kada god zatreba sviraju i starogradske pesme, sevdalinke i dobre stare narodne pesme.

– Za nastup se treba pripremiti i čini nam se da je upravo to najlepši deo cele priče. Probe i „skidanje” novih pesama radimo uglavnom kod mene u stanu. Tu imamo potrebnu opremu, mir, i ono što je za muzičare jako bitno dobru čašicu i meze – odaje nam Boris tajni recept uspeha.

Ljubav prema muzici i sluh koji je nasledio od roditelja preneo je na ćerku Vesnu, koja sa šesnaest godina svira klavir, uči gitaru i, što je za oca najvažnije, muziku shvata slično kao i on, kako kaže carinik – muzičar, „kao lepotu koja ove naše živote na momenat učini idealnim”.

------------------------------------------------------------- 

Raspevani baštovan

Budući da Boris ima i baštu, od pre četiri godine postao je pravi baštovan.

– To je posebno zadovoljstvo. Gajim voće i povrće na takozvani organski način, bez upotrebe hemikalija, pa šta rodi… a rodi dobro. Ove godine mi je jedan subotički hotel otkupio sav paradajz, njihov kuvar je priznao da slađi i ukusniji nije probao – ponosan je naš domaćin. Ume on i zimnicu da pripremi, sve po redu: od paradajz soka do rakije. A onda uzme reket pa na tenis, da se malo rekreira.

----------------------------------------------------------------

Profesor na vespi

Slobodan Tomić i danas, „ko nekad u osam”, na svom dvotočkašu iz 1956. vozi prometnim beogradskim ulicama, a pre dve godine u Austriji je stigao i na 4000 metara nadmorske visine

Slobodan Tomić predaje u Centru za stručno obrazovanje Uprave carina. Predsednik je Saveza vespa kluba Srbije i jedan od osnivača Vespa kluba Beograd. Skoro svakog jutra na posao, naravno, dolazi – vespom.

– Niste se samo vi iznenadili. Nedavno me zaustavio policajac, pa kada je video šta vozim i čuo gde radim, prokomentarisao je, više za sebe: „Nisi baš nešto uspeo!” – priča naš sagovornik, rođeni Zrenjaninac. Svoju prvu vespu kupio je sa 18 godina i prodao skoro istog dana, da bi vratio pare koje je pozajmio. Tako je počelo, a pre 16 godina mu se ostvario san: u garaži kod poznanika našao je vespu iz 1956.

– Kada sam čuo taj specifični zvuk motora koji podseća na rad mlina za kafu znao sam da je moja. Podsetila me je na vreme kada su se devojke otimale za momke koji su imali vespe, kao sinonim za slobodu, vozilo za romantične, za lako kretanje kroz gradsku gužvu. Platio sam je koliko nikad više ne bih! Da bih se nekako opravdao, supruzi Ljiljani sam rekao da je to za ćerku Kristinu, kojoj je tada bila tek godina dana… a ja ću da vozim dok ona ne poraste. Vespa ukazuje na stil života, ona je stvar statusa – objašnjava Slobodan svoju ljubav prema ovom oldtajmeru među dvotočkašima, dok puni lulu duvanom.

Nekada, kaže, kad je Beograd bio manji, sve „vespadžije” su se poznavale „u dušu”, svi su znali šta ko vozi, gde i sa kim izlazi. Bile su poznate i trke, takozvani izlazak na „crtu” i to između dve najveće „porodice”: „luburića” i „zmijića”, zavisno od toga da li je motor sređivao Zoki Lubura ili Joca Zmija.  

Inače, prva vespa je patentirana 1946. i odmah je počela njena serijska proizvodnja, do kraja iste godine proizvedeno je 2.484 komada. Ime joj je dao tadašnji direktor fabrike Enriko Pjađo, koga je njen zvuk podsećao na osu. Prvi model se izgledom ne razlikuje puno od današnjih, ispričao nam je „profesor vespoljub”.

– Bar desetak ljudi se do sada hvalilo da su se Beogradom prvi provozali vespom. Zanimljivo je da Bebu Lončar, zvezdu domaćeg filmskog hita „Ljubav i moda”, upravo zbog filma povezuju sa vespom, iako ona u tom filmu vozi drugi skuter, NSU prima, koji se jedini proizvodio na ovim prostorima, i to u Vogošći, kraj Sarajeva – kaže Tomić, koji vozi sportsku vespu GS 150, prvu koju su Italijani napravili posle Drugog svetskog rata, a mogla je da razvije brzinu preko 100 kilometara na čas.

– Moja vespa, kao uostalom i svaka dama u sličnim, pristojnim godinama, zahteva maksimalnu pažnju i održavanje. U našem klubu praktično nema člana koji uz vespu koju vozi nema bar još jednu u postupku restauracije. I ja imam vespu 125 iz 1954. godine koja nije u voznom stanju – priča naš sagovornik.

Vespa se upisala u klasiku. Njeno ime danas je sinonim za sve skutere, slično kao što je džip sinonim za sva terenska vozila. Popularnost „osice” ne jenjava ni kod mlađih, zbog gužve u gradu, problema s parkiranjem i skupog goriva.

– Moja mezimica troši dva do tri litra na 100 kilometara. U rezervoar stane devet litara, što mi je dovoljno za nedelju dana vožnje – kaže predsednik nacionalnog Saveza vespa klubova Srbije, člana Svetskog vespa kluba, sa sedištem u Italiji, koji čini oko 40 nacionalnih klubova iz celog sveta.

– Učestvovali smo i na smotri Svetski dani vespe, koji je održan u junu 2009. godine u Austriji. Do mestaKarpun vespe smo dopremili kombijem, a onda iz podnožja sa 400 metara, na našim dvotočkašima, posle pet kilometara stigli na 4000 metara nadmorske visine. Bio je to doživljaj koji je nadmašio čak i izlet u Vršac na berbu grožđa – šeretski nam je dao do znanja Tomić da su vespini vikendi rezervisani za izlete.