Šta država treba da uradi za poljoprivredu

Dok se zemlje EU užurbano spremaju da definišu novu poljoprivrednu politiku posle 2013.godine, i dalje ostaje otvoreno pitanje da li je Srbija postigla dogovoro tomešta država, nadamo se u statusu kandidata, treba da učini u pravcustvaranja stabilne poljoprivredne politike.I opet, ključni pokretač ovoganije EUveć situacijana domaćem tržištu kojapred proizvođače i vladu često postavljaneku nepredviđenu okolnostkoja izazivapažnju javnosti, kao što je trenutno niska cena maline i paradajza (ili,prošle godine, niske cene i nestašica mleka),i potpuno skrene pažnju sa suštinskog pitanja doslednepoljoprivredne politike. S druge strane,imamo i dobrih vesti koje obično izmaknu oku javnosti, kao što su ovih dana odlične cene otkupa svinja (150 din/kg), jabuka (80 din/kg), cene krompira prošle jeseni (40 din/kg)i redovno pristojne cene ranog povrća.

Kad se sve to sagleda, preostaje da se kaže da poljoprivreda u Srbiji počiva na principima globalne konkurentnosti ali i nanekimnepravilnostima zbog raznih barijera (nema izvoza svežeg mesa i mleka),koje nas stavljaju u poziciju da sve vrste proizvodnje ipak nisuu okvirima slobodnog tržišta. I tu dolazimo do osnovnog problema u poljoprivredi Srbije:da li zakoni tržišta važe za sve proizvođače ili samo za neke, dok ćedruge pomoći vlada svojim merama koje će,po pravilu,biti iznuđene navalom nezadovoljstva zbogotkupnih cena. To jesituacija koju država ne sme da prihvati kao redovnu, tako dajednom usaglašena agrarna politika na koju svoj potpis stave svi važni činioci u proizvodnji hrane–mora biti poštovana. Drugim rečima, pravila moraju biti unapred poznata svima, a odstupatiod ovih pravila nikad ne sme resorno ministarstvoveć isključivo vlada,i to u slučajevima globalnihporemećaja ili kriza globalnih sektora, kao što je protest svih proizvođača pšenice sa teritorije cele republike (a ne,recimo, samo iz Vojvodine).

Na kraju krajeva, Srbija je 2006.godine usvojilastrategiju razvoja
poljoprivrede, zajedno sa urađenim sektorskim analizama i akcionim planovima i dobrim delom do te godine, reformisala jepoljoprivredu (registracija poljoprivrednih gazdinstava, kreditiranje primarne proizvodnje, privatizacija poljoprivrednog sektora, politika ruralnog razvoja...).Evidentno je, međutim,da ono što od 2006.nije stabilno, jeste visinaagrarnog budžeta,odnosno njegov udeo u ukupnom budžetu Srbije koji je poslednjihgodina u padu, što jasno signalizira da država ipak ne prepoznaje agrar kao razvojnu granu naše privrede. Bez jasno definisanog budžeta za poljoprivredu koji će kroz postojeće i nove mere za poboljšanje produktivnosti jednako tretirati sve delove Srbije i uvažiti njihove specifičnosti, kao garanciju da će se budžet realizovati ravnomerno po regionima, nema ispravne poljoprivredne politike. Definisane raspodele i visina budžeta, usmeriće ,,brod poljoprivrede” Srbije na željeni kurs uz istovremenu mogućnost intervencije u slučaju ,,velikih talasa”. Takva politika, rasterećena dnevnih nezadovoljstava, omogućiće državi da se pozabavi unapređenjem tržišta podsticanjemizgradnje infrastrukture za trgovinu (skladišta, veletržnica, hladnjača…) koja će neumitnopovećati konkurentnost svih proizvoda linearno. Ako se tome dodajui delovi politike koji nisu isključivo u sferi poljoprivrede (ravnomerni regionalni razvoj, ruralni razvoj, izgradnja autoputeva, gasovoda i druge infrastrukture)poljoprivreda Srbije će iz stalnog ,,predinfarktnog stanja”preći u stanje zdravog organizma sa–jakim srcem.

*Stručnjak za kvalitet i bezbednost hrane