Ostvaren dečački san

Nagrada Saveza dramskih umetnika Srbije "Miloš Žutić" za 2006. godinu pripala je mladom dramskom umetniku Goranu Jevtiću.
On je nagrađen je za najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u našim profesionalnim pozorištima od 30. juna 2005. do 30. juna 2006. godine, za više uloga u predstavi "Okamenjeni princ" rađenoj po tekstu Heninga Mankela, u režiji Mark Van der Veldena, postavljenoj u koprodukciji Malog pozorišta "Duško Radović", sa danskim teatrima Corona La Balance i Lampe i pozorištem lutaka "Pinokio".
Jevtić je dvanaesti dobitnik ovog priznanja koje će mu biti uručeno u januaru 2007. godine.
Žiri je odluku doneo većinom glasova, a radio je u sastavu: Maša Stokić, Ljiljana Đurić, Biljana Maksić, Milan Puzić i Jug Radivojević.

Razgovor sa ovogodišnjim dobitnikom nagrade "Miloš Žutić" vodili smo u pauzi između snimanja dve scene u filmu "Na lepom plavom Dunavu" po scenariju Nebojše Romčevića, u režiji Darka Bajića.

– I srećan sam i iznenađen. Mnogo toga mi ovih dana prolazi kroz glavu. Nagrada "Miloš Žutić" mi mnogo znači jer je to veliko esnafsko priznanje. Sa druge strane, svi prethodni dobitnici su izuzetni glumci i drago mi je što sam se pridružio tom timu uspešnih. Kada takvu nagradu dobije mladi glumac, kao što sam ja, to dodatno obavezuje. U vreme krize i opšte besparice 1994. godine na Sajmu knjiga kupio sam knjigu i kasetu "Miloš Žutić". Sećam se da sam tada mislio kako bi bilo lepo da dobijem nagradu sa njegovim imenom. Celog života sam znao da ću biti glumac, dakle nisam morao da lutam. To mi je tada delovalo nestvarno. Ova nagrada je ostvarenje mojih dečačkih snova – kaže Jevtić.

Predstava "Okamenjeni princ", dodaje naš sagovornik, je zanimljiva u svojoj formi, jer ima širok dijapazon likova. Menjam nekih sedam-osam-devet uloga iz minuta u minut, bez kostimskih promena, odnosno tu je prisutan samo glumac sa svojim umetničkim sredstvima i zato je posebno volim. U pitanju je čisto, ogoljeno pozorište, bez bilo kakvih pomagala sa strane. Ne postoji čak ni četvrti zid, ne postoji barijera između publike i nas. Zato ta predstava tako živi, zato je tako posećena i nagrađivana. Drago mi je i zbog Anje Suše što sam dobio ovo priznanje. Ona je kao upravnik "Duška Radovića" iznela prometejski posao, jer je u ovom pozorištu uspostavila scenu za mlade, koja će se baviti problemima, životom, interesovanjima mladih. Mislim da je kod nas malo stvari posvećeno mladima i da je Anja Suša napravila ozbiljno pozorište mladih.

Od 2005. godine Goran Jevtić je radio predstave "Ledeni svitac", pa "Kiseonik", zatim "Romeo i Julija" u Novom Sadu, "Ružne" na Belefu, a kao kruna došao je "Okamenjeni princ".

– Zajedničko svim tim likovima jeste da su se angažovano bavili temom nesnalaženja, nepripadanja svetu onakvom kakav je. Da li zato što su ti ljudi bili drugačiji, posebni, društvo je želelo da ih marginalizuje, jer posebnost jednostavno nije poželjna. Čini mi se da te društvo zbog toga marginalizuje, da ne bi moralo da postavlja nove kriterijume i norme, po kojima bi i oni onda morali da se postavljaju u životu. Svi ti likovi su na neki način najbolje objedinjeni u komadu "Okamenjeni princ". Pri tom je to istinita priča, a ja nekako mislim da smo mi u trci sa vremenom, koja nam je nametnuta, malo sebe dehumanizovali, malo zaboravili da oko nas postoje drugi ljudi. Zaboravili da se posvetimo i nečemu što nas čini ljudima. To je velika zamka u koju društvo može da utone, apstinencija od jednog načina zajedništva sa ljudima oko nas, sa čistom emocijom, sa pružanjem i traženjem pomoći. U tom smislu ovo i jeste moja najzrelija uloga, najdublja, najintimnija. I kada dođe ovakvo esnafsko priznanje, onda je to samo jedan viši nivo.

Goran Jevtić nedavno se novosadskoj publici predstavio u liku Romea u poznatom Šekspirovom komadu "Romeo i Julija".

– Moj Romeo je napravljen utopistički. Želeo sam kroz taj lik da pokažem da je spremnost da ti ljubav bude i put i suština, i svrha, morala da bude obeležena i zaokružena nekakvom žrtvom i nestajanjem sa ovog sveta. Tolika količina ljubavi, podvig i energija ne može da opstane na ovom svetu, već mora da se  dematerijalizuje u opštu energiju. Nisam siguran da je ovaj svet bašta koja ima plodno tle za jednu takvu biljku. Ovaj svet je materijalizovan, a ljubav je energija. Tu i nastaje sukob – kaže Goran Jevtić.