Klasne borbe u Americi

Američki predsednik je optužen za klasnu borbu. Njegov predlog da se povećaju porezi na investicionu dobit označen je u konzervativnim političkim krugovima kao neodgovoran i opasan populizam kojim se ugrožava ekonomski rast, dovode u pitanje radna mesta, snižava obim investicija, a kod građana stvara osećaj ,,straha, zavisti i anksioznosti”.

Shvatajući ozbiljnost optužbi, od kojih bi se naježio i Karl Marks, iz Obaminog kabineta odgovaraju da se problem budžetskog deficita ne može rešiti samo smanjenjem troškova, već se mora obezbediti i punjenje budžetskog lonca. Drugim rečima, oporezivanje onih koji imaju novac nije plod ideoloških nego matematičkih operacija.

To nije sve. Pozivajući se na univerzalno načelo pravednosti predlagači novih mera dodaju da nije u redu da veće poresko opterećenje trpe siromašni i srednja klasa nego bogati. Zahtev da direktori i vodoinstalateri plaćaju porez po istoj stopi nije klasna borba već ispravna stvar ističe prvooptuženi Obama.

Sudeći prema, istina, nereprezentativnim anketama izgleda da tako misle i prosečni Amerikanci. Naime, novinske onlajn ankete pokazuju da ogromna većina podržava Obamine mere. Mnogi zbog toga smatraju da je američki predsednik jednim udarcem postigao dva važna politička cilja. S jedne strane, podigao je nivo svoje ugrožene popularnosti pred predstojeće izbore, a sa druge strane, obezbedio da predložene mere dobiju podršku upravo od onih koji će njima biti dodatno ugroženi. Ne treba, naime, izgubiti iz vida da se ublažavanje budžetskog deficita u znatnoj meri oslanja na smanjenje troškova za socijalna davanja i delom vojne aktivnosti.

Jasno je, dakle, da ovim merama čak i ukoliko stupe na snagu Amerika i Engleska neće postati zemlja proleterska, ali s druge strane, optužbe o klasnoj borbi koje dolaze zdesna nisu potpuno besmislene i ne mogu se objasniti samo predizbornom retorikom.

Ekonomska argumentacija protiv Obaminih mera, koju je izneo republikanski kongresmen i predsednik budžetskog odbora Pol Rajan, teorijski je zasnovana i deluje ubedljivo u bezvazdušnom prostoru u kome vladaju idealni uslovi slobodnog tržišta i sitnog preduzetništva. U realnom svetu velikih korporacija i specijalnih ekonomskih odnosa ta argumentacija, međutim, prvenstveno služi, ili bar tako deluje, kao zaštita interesa jedne povlašćene grupe.

Moglo bi se, naravno, tvrditi da je sukob na relaciji Obama – republikanska većina unutarklasni sukob različitih frakcija kapitalističke klase, no to je za ovu priču manje bitno. Važnije je uočiti da pojmovi ,,klasa” i „klasna borba” nisu izgubili na aktuelnosti, kako se to verovalo u doba ekonomskog prosperiteta i potrošačkog komunizma (svakom prema potrebama), kada je proglašena „smrt klase”.

Zaslugu za to ima kapitalistička klasa, jer je radnička po svoj prilici mrtva. U teškim vremenima postaje očigledno da kapitalistička klasa, ili bar jedan njen deo, jasno prepoznaje svoje interese, ima svoju ideologiju, svoje neprijatelje i svoju političku elitu.

Kad je o interesima reč, ne radi se o nekoliko stotina hiljada ili miliona dolara kojih bi se neko na godišnjem nivou odrekao u ime dugoročne stabilnosti sistema. Drugim rečima, pola metra kraća ili duža jahta, par kvadrata manje ili više na Petoj aveniji nisu razlog za uzbunu. Međutim, pomeranje poreske stope nagore znači istovremeno pomeranje profitne stope nadole, a to je ono što je nedopustivo i na šta klasno svesni kapitalista ne može pristati bez ogorčene borbe. Odbrana poreske stope ne znači, drugim rečima, odbranu ,,šake dolara” već sistema koji se zasniva na logici povećanja profitne stope.

Obaminim merama nisu, međutim, ugroženi samo interesi već i ideologija kapitalističke klase. Ako neki politički činilac, pa bio on i predsednik države, tako očigledno želi da utiče na ekonomske tokove onda se u očima javnosti potkopava ključni mit vladajuće ideologije o nevidljivoj, ali pravednoj (gotovo božanskoj) ruci tržišta. S obzirom na to da su takvi ideološki mitovi stekli status zdravorazumskih i samorazumljivih istina ne treba sumnjati u iskrenost napada na Obamu.

Biće zanimljivo posmatrati nastavak ove političke, odnosno klasne borbe. Posebno će biti zanimljivo posmatrati politička sredstva i retoriku koja će se u njoj koristiti. Poređenja radi, kada je svojevremeno predsednik Tadić ,,pozvao na crtu” ovdašnje milionere podigla se kuka i motika. Argumentacija koju su koristili ovdašnji kapitalisti bila je gotovo identična, što govori da je klasna svest i solidarnost kapitalističke klase danas globalna.