Danas maline, sutra tovne svinje, dogodine...

U ovom trenutku najmanje je aktuelno pitanje pšenice. Ove godine prošla je bolje nego što se očekivalo: potražnja velika, ponuda mala, pa cene uzletele! I svi proizvođači bili vrlo zadovoljni, čak i oni sa najmanjim prinosima. Dogodine će i oni zasejati mnogo veće površine.

Uskoro ćemo se suočiti sa pitanjem cena tovnih svinja. O svinjama upravo imam pred sobom neke sveže podatke iz dve države-članice EU.

(1) Austrija: a) jedna krmača u 1995. godini davala 15 prasadi kao tovna grla; posle tova to je bilo oko 1.600 kg težine (živa mera); u 2010. godini svaka krmača je u proseku odgajala skoro 25 prasadi godišnje, a to znači da je svaka krmača godišnje„proizvodila” uz pomoć tova bar 2.700 kg svinjskog mesa! b) cena svinja (preko leta, kad je ona najveća) u 2008. godini bila 1,3 a u 2010. godini samo 1,05 evra za kilogram;

(2) Švedska : a) pre ulaska u EU u Švedskoj je bilo oko 11.000 farmera-odgajivača svinja, a danas ih je jedva 1.200; b) jedna radna snaga ima „normu” od 100 krmača i 1.000 tovnih mesta.

U obe ove države svi odgajivači su obavezno udruženi. U Danskoj, sa više od 25 miliona tovnih svinja godišnje (oko pet puta više nego u Srbiji), postoje samo dva udruženja. Kako oni štite svoje odgajivače? Vrlo jednostavno: svakom se „zakine” na ceni u „rodnim” godinama, pa to „sačuva” za „gladne” godine. Ali svaki odgajivač zna koliki troškovi smeju da budu u tovu svinja! Za one koji imaju veće troškove „spas” su dve varijante: (a) da učine sve kako bi troškove smanjili, (b) da dignu ruke od posla koji ne znaju da rade.

Slično je i sa mlekom. „Norma” za jednu radnu snagu: da godišnje proizvede najmanje 300.000 litara, odnosno da neguje pedesetak krava, a kao usput da godišnje utovi 20-40 bikova! Druga „norma” – koliko se proizvede mleka na jedan hektar? Minimum je oko 5.000, pa sve do 20.000 litara/godina/hektar! U ovom trenutku to su neke brojke daleko od Srbije. A sutra kada stvarno postanemo deo svetskog tržišta?

Konačno, koju reč i o malinama. Broj odgajivača malina je neuporedivo manji od broja proizvođača pšenice-mleka-mesa. I iskreno rečeno nisam siguran koji bi proizvod trebalo zvati „strateški”! Koji, po obimu izvoza, broju proizvođača, značaju za narod ili državu. Zar poljoprivreda Srbije nema ništa „jače” i tradicionalnije, počev od naše šljive i njenih proizvoda, preko tova goveda i svinja pa sve do mleka i kvalitetnih proizvoda od mleka. Priznajmo sebi: malina je manje „hleb nasušni” u odnosu na pšenicu-mleko-meso ili pak povrće. Ili ako berbu maline uporedimo sa „berbom” mleka, koja se obavezno obavlja dva puta dnevno u svih 365 dana u godini (čak i u danima krsne slave, venčanje sina ili ćerke...).

Ali, i kod maline, kao i kod svih drugih: (1) ima li udruženosti da realno sagledava i zaista objektivno štiti sve koji su se opredeli za proizvodnju maline-mleka-mesa, da ulažu mnogo i od toga očekuju takođe mnogo – da se zaista zaštite oni koji trudom to zaslužuju, a ne i oni koji bi to hteli preko cene; (2) zna li se (dovoljno objektivno) koliki su prosečni troškovi za neke prosečne i objektivne uslove neke proizvodnje – mogu li se visine troškova upoređivati sa onima, koje svet priznaje?!

Kao zaključak, ne treba zaboraviti: samo udruženi proizvođači (pšenice – mleka – mesa – malina...) mogu biti ozbiljni partneri za tržište, troškovi proizvodnje su redovno važniji od prolaznih i varljivih otkupnih (prodajnih) cena, treba hrabro i jasno razgraničiti dobre (i o njima se starati) od onih drugih, koji treba da se zamisle – zašto nisu u grupi dobrih. I na samom kraju: onaj ko se obraća državi treba da zna da se obraća – građanima države. Oni su ti, od kojih se mora „zakinuti” da bi se „dodalo” onima, koji misle da je baš njima – zakinuto.

*Profesor univerziteta u penziji