Rakete iz Rumunije „ciljaju" – Medvedeva

Kada je u martu 2009. američka državna sekretarka Hilari Klinton predala svom ruskom kolegi Sergeju Lavrovu omanju četvrtastu žutu kutiju, na kojoj se isticalo veliko crveno dugme sa engleskim i ruskim natpisom – „reset“ – svet se našao na samoj ivici nove istorijske epohe.
Međutim, oni koji su malo bolje zagledali Hilarin „poklon“ primetili su da je ruski natpis (uzgred, ispisan latinicom) potpuno neadekvatan: umesto da označava resetovanje, što bi trebalo da podrazumeva i opuštanje, više je ukazivao na – prenapregnutost.

Kako se ispostavilo, greške nije bilo: Vašington je pre nekoliko dana sklopio dogovor sa Bukureštom o razmeštanju američkih sistema protivraketne odbrane u Rumuniji. Gromoglasno najavljivanoj politici „resetovanja“ u trenutku je zapretio potpuni raspad. A vetar „hladnog rata“ kao da se ponovo razigrao na relaciji zapad–istok.

Plan Amerikanaca o razmeštanju raketnih sistema po Evropi od samog početka je ukazivao samo na jedno: želju Vašingtona da svoj po-litički i vojni uticaj proširi što dalje na istok Starog kontinenta, na sam prag Rusije. Istini za volju, niko to nije ni krio. Priča o mogućim nuklearnim pretnjama od strane Irana, a samim tim i o potrebi izgradnje evropske PRO, pokazala se samo kao zgodna pošta-palica u komunikaciji sa javnošću u SAD i celog sveta.

U Moskvi su svega toga, takođe, bili svesni. I nisu oklevali da pronađu adekvatan odgovor, pre svega na planu kosmičkog odbrambenog sistema. Ali najnovija „epizoda“ sa Rumunijom ipak je nešto drugačija. Naime, mogla bi značajno da utiče kako na parlamentarne, tako i na predsedničke izbore u najvećoj državi na svetu, zakazane za decembar ove, odnosno za proleće naredne godine.

Podsetimo, protagonista politike resetovanja sa ruske strane bez sumnje je aktuelni predsednik Dmitrij Medvedev. Jedna od glavnih komponenti njegove spoljne politike jeste poboljšanje odnosa sa zapadnim partnerima. Osnova za ovakvo delovanje jeste potreba zemlje da se tehnološki uzdigne (što je moguće samo u uslovima mira), da svetu proda što više energenata, kako bi obezbedila taj tehnološki napredak, da ubedi partnere širom planete da je spremna na po-litičke i ekonomske reforme, kao i da je dovoljno demokratizovana i voljna da prihvati zapadni i svaki drugi strani kapital.

O spremnosti Medvedeva da svetske poslove uređuje na način neka-rakterističan za Kremlj svedoči i to što je priča o zajedničkoj ru-sko-američkoj PRO izašla iz uskih pregovaračkih krugova i „sišla“ u medije, pa čak i one najšarenije. Nije stoga potrebno mnogo pameti za procenu da je sporazum o razmeštanju američkih raketa u Rumuniji, koji je predsednik Moldavije Vladimir Voronjin upore-dio sa svojevremenim sporazum između Adolfa Hitlera i rumunskog predsednika Jona Antoneskua, Medvedevu umnogome suzio prostor za gore navedeno delovanje.
U tom svetlu treba posmatrati i sve učestalije spekulacije o pred-sednikovoj budućnosti. Ogromna većina ruskih analitičara već sa-da procenjuje da je jedan četvorogodišnji mandat u Kremlju sve što je Medvedev i mogao da očekuje. Dezavuisanje, ili eventualnu propast projekta „resetovanja“ odnosa sa SAD, mnogi vide i kao logičan kraj ove predsedničke priče.

Nema sumnje da određenim političkim krugovima, i u Rusiji i u SAD, ne odgovaraju lideri tipa Dmitrija Medvedeva i Baraka Oba-me. „Preterana popustljivost nije dobra za biznis“, čulo se sa obe strane. Da li „rumunsko podmetanje klipova pod točkove Medvedeva“ signalizira da je i Obami – „iscurilo vreme“.

Realna mogućnost da se na čelo najveće države na svetu vrati Vladimir Putin tera moćnike sa druge strane Tihog okeana da i oni sebi potraže „tvrđeg“ lidera. Ako se pri tome ima u vidu da bi aktuelni premijer, prema važećem ruskom ustavu, od proleća 2012. mogao da vlada narednih punih 12 godina, ta potraga dobija potpuno novi smisao.

Epizodu sa Rumunijom, konačno, treba posmatrati i u tom svetlu. Jer, kako je nedavno napisao Pepe Eskobar, novinar „Ejža tajmsa“: „Oni (Amerikanci) vrlo dobro znaju da Iran nema dovoljno potencijala da napadne Evropu, čak i da ima takvu nameru. I drugo, u ma koliko nedemokratskom režimu živeli, Iranci nisu – samoubice.“