Srce u junaka

Da ne bude nesporazuma: ovo zapravo nije nikakva „sportska kolumna”. Pa zašto onda ovo pišem? Zato što mi se ono što se poslednjih nekoliko nedelja događalo na evropskim prvenstvima u košarci i odbojci čini kao zgodna prilika da bolje i jasnije izrazim ono što mislim i za šta se – odnosno protiv čega se – već godinama sa više ili manje uspeha borim. Sport je tu, naravno, samo plastičan primer i metafora.

Moja je teza da kada se dođe do određenog nivoa tehničke i taktičke umešnosti, a u vrhunskom sportu se to naprosto podrazumeva, sve ostalo je stvar srca, odnosno voljnog elementa. U tom smislu su na ova dva prvenstva jedino španski košarkaši svojim kvalitetom značajno odskakali, i jedino za njih ovo maločas rečeno ne važi u potpunosti. Ali svi ostali su se plasirali tamo gde jesu na osnovu kombinacije dva presudna momenta – sportske sreće i sportskog morala.

E, sad, sreće ili ima ili nema. Tačnije, nekad je ima malo više, a nekad malo manje, hoću reći – retki su baš apsolutni srećkovići ili apsolutni baksuzi, a fortuna uglavnom na kraju kompenzuje svoje vragolije, ako ne baš odmah u drugom poluvremenu, a ono makar u drugoj utakmici. Ostaje, dakle, srce, odnosno „borbeni moral” i upravo to je element, a ne razlika u igračkom znanju i kvalitetu, u kojem su ovih dana srpski odbojkaši bili superiorniji od svojih rivala i od svojih kolega košarkaša. A, razume se, i neuporedivo iznad onoga što se zove realnošću srpskog društvenog, političkog i ekonomskog života.

Ali sportski moral je izuzetno krhka i komplikovana stvar, koja ima i svoje psihološke, političke, simboličke i „metafizičke” aspekte. I po taj moral teško da ima ištagore i samodestruktivnije od one nekritičke euforije i imbecilnog junačenja koje preplavi srpsku javnost pred skoro svako veliko takmičenje. Ali čak i kada sve to ne bi imalo direktno pogubne posledice po ishod čitavog projekta, normalan čovek ne može a da ne oseća stid pred scenama banalnosti i neukusa dok vladajući mediji, kompanije i političari ispraćaju „naše momke” na kakvo veliko takmičenje, da tamo „brane čast” i „osvetlaju obraz” narodu i otadžbini. (A pri čemu se, uzgred rečeno, svi skupa – narod, otadžbina, mediji, biznismeni i političari – o ličnoj i kolektivnoj časti i obrazu, sve manje i sve površnije brinu.)

Godinama sam to posmatrao i utvrdio sledeću „gvozdenu” zakonitost – što je ispraćaj glamurozniji i euforičniji (setite se samo ludovanja prilikom odlaska fudbalera na poslednje svetsko prvenstvo), to će neuspeh biti veći. Kad god vidim nešto takvo, mogu da se kladim da od te rabote, bila ona sportska bila politička, neće biti ništa. Tako je bilo i sa onim zlosrećnim ratom početkom devedesetih u koji se ušlo olako kao u kafanu. A tako će, verujte mi, na kraju biti i sa ovom aktuelnom EU-forijom.

Najgori smo kad se bahatimo i hvališemo. A od kada su se u sve to uključili još i „zlatni”, generalni” i ostali sponzori, stvar je postala apsolutno nepodnošljiva. Uzgred, kada smo već kod sponzora, generalni sponzor srpskih košarkaša na ovom prvenstvu bila je hrvatska Idea. A da li, makar i u najluđem snu, možete zamisliti da se hrvatska košarkaška, fudbalska ili rukometna momčad pojavi na nekom takmičenju praćena reklamama „Maksija” ili „Knjaz Miloša”?!

Čak i kada nije sasvim bez pokrića, potcenjivanje drugog je uvek ružna i štetna stvar. Uvek se sa nelagodom sećam onog slogana: „Evropo nastavi da treniraš”, iz doba kada se verovalo da je dovoljno da naši košarkaši samo istrče na parket i svi će odmah da se predaju i padnu na teme. A naličje tog neukusnog hvalisanja jeste, naravno, nesigurnost i kompleks niže vrednosti („najgori smo”, „ništa ne vredi”, „sve je propalo”) koji automatski proradi čim nešto krene kako ne treba. To je ono kada se sledi srce i „skrati” ruka, i kada čak i oni najveštiji početnički greše; opšta zbunjenost na terenu, bauljanje, konfuzija, bruka i blam.

Upravo tako su, praktično, od onog nesrećnog poraza protiv Francuza pa do samog kraja, delovali srpski košarkaši u Litvaniji. Nije uopšte problem to što nisu prošli u polufinale. Nije najgore čak ni to što neće igrati na Olimpijadi sledeće godine. Najgore je to što u poslednjim mečevima nisu pokazali ni minimum sportskog duha i volje za pobedu i što su se predali mnogo pre kraja i pre nego što je sve bilo zaista izgubljeno i završeno.

Naravno da se ni odbojkaši nisu nužno morali vratiti kao pobednici. Onaj dramatični polufinalni meč sa Rusima su lako mogli izgubiti, a ni u finalu sa Italijanima stvar se uopšte nije morala završiti ovako kako se završila – ubedljivo i prividno lako. Ali to ne menja ništa na suštini ove priče. Neopterećeni imperativom uspeha, pomalo skrajnuti od one destruktivne pažnje javnosti, političara i medija, oni su na takmičenje otišli gotovo neprimetno i skromno, bez euforije i velikih očekivanja – i vratili se kao šampioni. Naravno, nije dovoljna samo skromnost. Miljkovićevu četu su krasili timska igra, drugarstvo, solidarnost, požrtvovanje, borbenost i međugeneracijska sloga – opet sve psihološko-voljne osobine i „tradicionalne” kolektivne vrline koje se sve ređe sreću, kako u životu, tako i na sportskom terenu.

Da rezimiramo: spremiti se najbolje što možeš, boriti se do kraja, ne precenjivati sebe niti potcenjivati protivnika, ne predavati se i ne paničiti ni onda kada ne ide i kada se čini da je sve izgubljeno. Eto vam formule uspeha – i to ne samo kada je o odbojci i sportu reč.