Septembarska anestezija

Ovaj tropski septembar nam je, onako predizborno, obećavao da će leto da traje sve do kraja godine. Da će onaj američki nuklearni štit u Rumuniji da nas brani od košave. I ogoleli srpski narod, koji jedva sastavlja kraj sa krajem, onako preplanuo posle letovanja u Grčkoj, uljuljkao se ne samo u to, već i u sva obećanja koja nam pristižu sa svih strana. Da će Rusi da nam vrate Kosovo, čim Amerikanci njima vrate Aljasku. Da ćemo ući u Evropsku uniju, čim ona bude u raspadu. Da nikada nećemo dati da nam uzmu Hilandar. Da ćemo živeti bolje, kako tvrdi vlast, čim opozicija oda tu tajnu formulu prosperiteta. Da nesvrstani nikada neće zaboraviti Tita. Da gej populacija neće biti agresivna, da će i njima doći iz d… u glavu. Da će naši fudbaleri otići na Evropsko prvenstvo. Da će hleb da pojeftini...

I hleb je pojeftinio za dva dinara. Munjevite su to promene nabolje, što je dokaz kako postoji nešto što je brže i od svetlosti. Uostalom, na tome je i Tesla doveo u pitanje Ajnštajna, što su naučnici ovih dana i dokazali.

Kad smo već kod brzine, naše pravosuđe je obećalo da će ove pohapšene procesuirati najbrže što je moguće. Pre puštanja na slobodu. Pogotovo one oko onog gripa, koji nosi takav naziv da je postao simbol naše korupcije.

Obećano nam je da će se jednog dana saznati ko je naručio ubistvo premijera Đinđića, čim vremenska distanca bude tolika da je nemoguće da je taj još živ.

Anestezirani narod ide još uvek na plaže, u kafiće, na izlete... I, onako omamljen, veruje u sve i svašta.

Samo oni nepoverljivi namćori peku paprike i rakiju, verujući da će zima, ipak, doći. Kad-tad.